Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Someday they won’t let you, so now you must agree
The times they are a-telling, and the changing isn’t free
You’ve read it in the tea leaves, and the tracks are on TV
Beware the savage jaw of 1984
Sunce ti žareno, Bowie je ovo napisao pre četrdeset godina a mi to danas živimo!
Doduše, ideja nije njegova. Prepisujem sa Wikipedije.
Ono kad misliš da znaš da voziš…
(Ako se žuriš, premotaj prva tri minuta – nema ničeg zanimljivog do tada.)
Siromah. Nisu mu rekli šta znači 450 konjskih snaga u jednoj laganoj papučici za gas.
Pre nekoliko dana sretnem Simu. Na pijaci. I on i ja cimamo kese, pune su nam ruke. Teško je danas biti dobar domaćin. 
Pitamo se za junačko zdravlje, žene & decu, kada on ispali:
– Znaš, čitam ono što pišeš na blogu…
– I?
– Nisi tvrd kao nekada, smekšao si sa godinama.
Da mi je ovo rekla neka ženska, zabrinuo bih se. 🙂 Al’ Sima to da mi kaže… 
A šta reći: nije tu potrebno neko obrazovanje. Ili se rodiš sa tim ili ne ukapiraš nikad.
Jedino taj problem sa strahom od kamere… Ako misli da avanzuje u političara, moraće malo više da se potrudi oko maske samouverenosti.
Uvek kada se setim Whitney Houston spopadne me neka muka. Sudbina se gadno poigrala sa tom talentovanom & lepom ženom. Kao i sa mnom.
S. je bila pljunuta Whitney, samo joj se boja kože razlikovala. Čak je i fantastično pevala. Iza Whitney su ostale antologijske pesme, a iza S. i mene – ništa.
I da priča ne bi otišla na stranu propalih ljubavi i utopila se u patetici, da se pozabavimo današnjom pesmom.
Ne, sačekajte malo. Ovo nije politički pamflet, a još manje religiozni, ako uopšte ima neke razlike između ta dva. Ovo je poziv da pogledate jedan sjajan animirani film. A nismo ih gledali na Suštini pasijansa baš odavno.
Nastavite sa čitanjem… “Na početku ne beše ništa. Na kraju ne beše ništa.”
