Лудаке срећа прати, кажу… али овде је лудило умерено и праведно распоређено. Наиме, опало је лишће (цела три дана након претходног крпежа), и као и сваке године, указао ми се комшилук. А комшија је радио докле год се видело. Лудак по мојој мери.
Можда би снимак био ефектнији да се залазак штогод офарбао, али ако њему није сметало да овако свако поподне закуцава шиндру, не смета ни мени да овако креснем. Ево.
(велика)
Мој крај је такозвана регулисана дивља градња, што ће рећи да смо сви плацеве купили као њиву (од грађевинских радова, прво је на ред дошло да се почупа корење од кукуруза). “Дивља”, јер се као не може зидати на пољопривредном земљишту (али може да се добије струја итд), “регулисана” јер смо платили казне, и после испоплаћали све остало, понешто и двапут.
Свој плац смо купили од неког доктора, који је њиву изделио на осам плацева, а овај је ваљда последњи дошао да зида, скоро тридесет година након што је купљено. Вероватно тек следећа генерација. На том плацу је дуго зјапила рупчага, неко је испланирао подрум па после није имао ни за темељ. Нови комшија је пре две године озидао тај подрум, напокон, и одмах се уселио. Прошле године је сазидао високо приземље, ове године поткровље. Посрећило му се са временом, па му то није ниједном покисло док га је покривао. А подсетио ме на лудорије које смо и сами изводили док смо зидали. Дође топло око срца кад се види чувар пламена…
Зашто ме привлаче фотке у сумрак са осветљеним прозорима? Ваљда неке лепе успомене из детињства на тако неке вечерње шетње или одласке у посету. Замишљао сам ваљда шта све може да има иза тих прозора. Зато кад окраћа дан, само чекам да имам разлог да увече одем некуд и као узгред понесем и фоткалицу.
Нешто нисам задовољан тонски. Небо је некако испрано и бледо, а сећам га се да је било тамније. Како год да сам покушавао да то дочарам, кућа се сваки пут губила у мраку, а на њој сам сваки пут видео (тј. очима, док сам фоткао) и више детаља него што је остало на фотци. Овај распоред тонова је компромисан – нисам задовољан ни у светлом делу ни у тамном, ал’ је бар остало да се види штогод и унутра а и по мрачном делу крова. То је ваљда и дефиниција компромиса, решење којим нико није задовољан ал’ нико ни не окреће леђа.
Други проблем са оваквим фоткама је што никад не носим статив са собом (осим укупно једном досад). Проблем са овом фотком је што ово није мени иза куће, ни поред те, него још једна даље – дакле шкљоцање било чим краћим од дуге цеви не долази у обзир. А дуга цев има цео килограм и ако се не нанишани из прве како треба, већ за други-трећи снимак почне мишић да се заиграва, те стабилној фотки може само да се упути чежњив поздрав из далека. А и тај троножац, сопроштењем, је једно кинеско ђубре које не држи како треба ни са обичним сочивом, а како би тек комбинацију од скоро две киле. Пре би се изврнуо него што би урадио посао. А опет, снимати дугом цеви из руке при иоле слабијем светлу је негде између залудног посла и чистог лудила. Једна од дефиниција глупости је да се изнова ради исто оно што је сваки пут досад пропало.
Спасла ме та кајсија. Јесте да она дође онако наопако троножац, ал’ свеједно, држи, и свих шест снимака које сам тад шкљоцнуо су једнако мирни, без смицања. Мрдао се комшија, ипак је ово четвртина секунде (на првом снимку је бленда била заврнута, па је било две целе секунде), ради човек, да га не дирамо.
Е, да, и пуштао је солидну музику. Ваљало би да му ову серију одштампам па замотам око литре, да му однесем да се упознамо.