Nesrećna kovanica World Music, po mom dugogodišnjem iskustvu, prosečnog slušaoca najčešće asocira na naše narodnjake. Kao da svaka država nema svoju sopstvenu kulturu, tradiciju i sve ostalo što je specifično za nju. Da li se to nečijim ušima dopada ili ne, stvar je ličnog izbora i afiniteta. Zato ne treba donositi ishitrene zaključke sve dok se ne baci uvce na neki egzotični materijal jer, obično, sledi iznenađenje.
Kakva je muzička scena u Indoneziji? Iskreno, nemam pojma, čuo sam samo dva albuma koja dolaze odatle. Zanimljivo, oba su odlična! 
Guruh Gipsy (1977) nije grupa, već projekat. Guruh Sukarnoputra je sin bivšeg indonežanskog predsednika Sukarna, jednog od najboljih ortaka druga Tita. Još kao klinac ispoljavao je jak artistički duh pa nije ni čudno što su ga roditelji podržavali. Predsedničkom sinu se, po običaju, sve može, pa je angažovao grupu Gipsy da naprave album. Snimanje je potrajalo, a rezultat je jako interesantan.
Ideja je bila da se muzika koja dolazi sa zapada spoji sa lokalnom. Kako to nije ni malo lako, snimanje je potrajalo. Mene iznenađuje izbor zapadnog sastojka. Čist simfo-rok iz svog zlatnog doba. Očigledno je da su se prisutni muzičari naslušali Keitha Emersona i njegove grupe, kao i Ricka Wakemana. Samo izvođenje je kompetentno, čuje se da je reč o odličnim muzičarima.
Kako album odmiče, tako se sadržaj sve više udaljava od zapadnog ka lokalnom. Daleko od toga da nije interesantno, samo je drugačije. To je čudna mešavina etno muzike, džeza, roka, psihodelije i svega ostalog što može da padne na pamet nesputanim kreativcima.
Ako se pogleda malo detaljnije Guruhova biografija, u njoj piše da je bio veoma uspešan u Indoneziji tokom dve decenije kao muzičar i koreograf.
Sada se bavi dugogodišnjim porodičnim biznisom – politikom.