Ma, nisam pojma imao da je taj uvod u ritmu jedanaest četvrtina. Ja sam to video kao tri takta po tri udarca, a onda dva udarca kao skok na sledeći krug: to beše prosto 1-2-3, 1-2-3, 1-2-3, 1-2. Nisam brojao od jedan do jedanaest. Falio je jedan udarac u poslednjem taktu, ali sve je zvučalo kao da ne fali ništa. (…) Duane je rekao “Čoveče, ovo je super, nisam pojma imao da kapiraš 11/4!” Naravno, odgovorio sam mu nešto poput “11/4? Šta ti je to?”. Duane je samo rekao: “OK, krele, pokušaću da ti nacrtam.”
Ovako je Gregg Allman opisao svoj autorski momenat na “Whipping Post“, najznačajnijoj pesmi koju je napisao u karijeri (i ponovo: najznačajnijoj; neću se izjašnjavati da je najbolja, jer nisam budala: postoji ne manje od deset numera, a ja ih znam i više, koje mogu da nose isti epitet). Taj opisani trenutak kreativnog nadahnuća, kada je Gregg za pet dana napisao pet pesama za tek osnovanu grupu svog brata Duanea (dve je već imao), danas je deo nekih od najvažnijih stranica istorije rock’n’rolla, i to – kako stvari danas stoje – sa upravo ispričanim poslednjim poglavljem priče.
Danas slušamo The Allman Brothers Band, grupu koja je ne samo najveća southern rock grupa, već grupa koja je osmislila southern rock u obliku koji danas pod tim imenom smatramo. To je određeni kanon u načinu sviranja, aranžiranju i atmosferi energične prevashodno gitarske, ritmički moćne muzike koja nije cajun jer je previše istočno, a nivo adrenalina i testosterona je previsok da bi se nazvalo blues.
Povod za današnji susret sa tom važnom grupom je dvostruki. Nego, da zasviramo tih jedanaest četvrtina, pa da nastavimo priču.
Prvi album grupe, nazvan prosto The Allman Brothers Band, objavljen je na današnji dan pre 45 godina, 4. novembra 1969. godine. Od mnogih nazvan “najboljim prvencem američkog blues-rocka”, a jednodušno priznat kao prelomni moment koji je redefinisao južnjačku prangiju, taj album je odmah otkrio sve karte: bio je to bend rođen za svirku uživo. Tako i ostade: studijski albumi su bili legitimni osnov njihovog rada, ali prave zvezdane trenutke možete čuti tek na živim albumima benda, kojih ima dosta i treba ih sve čuti.
Da ne bude nejasnoća: mislim na žive albume iz zvanične fonografije benda. Ako se uhvatite u kolo sa gusarskim snimcima, nećete se izvući ni lako ni brzo.
Taj trend je uspostavljen de facto na početku: uz dva studijska albuma iz 1969. i 1970. godine, grupa intenzivno nastupa. Biografski podatak kaže da su 1970. godine održali preko 300 koncerata, što se graniči sa ludilom, mada možemo da naslutimo kako (tj. čime) su uspeli da izdrže toliki napor… Ubrzo izlazi dupli živi album At Fillmore East (1971), zapis sa tri koncerta odsvirana u legendarnoj dvorani u Njujorku. Taj album na svim “konačnim” listama najboljih živih rock zapisa neprekidno vodi mrtvu trku na vrhu sa još par živih albuma slične značajnosti; većina ljubitelja klasičnog gitarskog zvuka ga naziva neopozivo najboljim živim albumom rock muzike.
Ludački tempo rada, slava, novac… Jasno je da su teške droge igrale važnu ulogu u toj ikonografiji. Tragedije su bile neumitne, reklo bi se. No, dve velike tragedije su se desile na točkovima: 29. oktobra 1971, Duane Allman se svojim Harley-Davidsonom zabio u kamion; preminuo je u bolnici nekoliko sati kasnije. Ostajući bez plejmejkera, grupa ipak odlučuje da nastavi ono što je Duane trasirao. Samo godinu dana kasnije, 11. novembra 1972, u scenariju koji je bio vrlo nalik Duaneovoj saobraćajnoj nesreći, samo kilometar dalje od tog mesta, Berry Oakley, basista grupe, udario je u bok nekog autobusa dok je vozio svoj motocikl i pao sa njega. Posle nezgode, odbio je lekarsku pomoć i otišao kući. Tri sata kasnije, hitna pomoć ga je dovezla u bolnicu dok je bio pod jakim bolovima: ubrzo je umro od posledica cerebralnog krvarenja izazvanog frakturom lobanje.
Više puta sam pročitao tezu i danas se slažem sa njom: tempo živog sviranja je učinio da The ABB prežive sve ove godine kao koncept i kao bend, pogotovo posle tih tragičnih smrti. Mada, ne možemo to baš tako isključivo da gledamo: zasluge ima i hipijevski način života na “farmi”, velikom imanju u Džordžiji koje je bilo vlasništvo benda i gde su svi članovi benda živeli sa svojim porodicama. Kreativni naboj na tom mestu opstaje dugo i bend nastavlja da svira, što u ovom kontekstu znači i da nastavlja da stvara.
U prosto muzičkom smislu, bend je redefinisan: Dickey Betts postaje glavni gitarista i faktički predvodnik benda – a bogme i ključni autor u periodu koji sledi. Gregg počinje da dominantno svira drugu gitaru i retko seda za Hammond. U grupu dolaze Lamar Williams, fenomenalni basista, i virtuozni klavijaturista Chuck Leavell (danas ga znate kao stalnog spoljnog člana grupe The Rolling Stones), čime bend postiže novi zvuk koji je na višem nivou čvrstine nego pre, ali sa manje strasti, jer Dickey Betts nije ni umeo niti je hteo da bude surogat neponovljivom Duaneu.
Nažalost, taj period, koji počinje albumom Brothers and Sisters (1973) i zaokružuje se poslednjim velikim autorskim komadom grupe Win, Lose or Draw (1975), ne prolazi u prijatnoj međuljudskoj atmosferi. Mnogo sujete je na tapetu, mnogo je droge u opticaju, dešavaju se razne ružne stvari. Tokom sledećih nekoliko godina, uspostavljena je neka nova, napeta ravnoteža preživljavanja koja je podrazumevala da svi u bendu imaju stalne alternativne angažmane (i to kompletne: autorske, izdavačke i koncertne). Angažmani grupe (o, banalnosti!) polako su se sveli na masovne svirke na vašarskim poljanama i velikim stadionima, gde je retko kad bilo manje od 50.000 ljudi, a beše ih i mnogo više. Koncert The ABB, Grateful Dead i The Band u Watkins Glenu 1973. godine pohodilo je 600.000 ljudi, što je ostao rekord u broju gledalaca na nekom rock koncertu sledeće tri decenije. Nažalost, malo će ko primetiti da su najposećeniji nastupi The ABB – od tog doba do pre koju godinu – zapravo bile piknik-svirke povodom godišnjih konvencija demokratske stranke, predsedničkih kampanja itd. A kad te politika jednom obeleži, to se teško pere.
Bilo je uspona i padova u sledećem periodu: natezanja sa izdavačima, ratovi sa promoterima, mnoge lične intrige (siroti Gregg je vezao svoju ludu glavu sa Cher), kriza identiteta. Drugu polovinu sedamdesetih The ABB preživljava kao autorski mršav i koncertno jak bend. Ali, i to je bila banja spram sledeće decenije: osamdesete prolaze u nekakvom zombilendu i to je period kojeg danas niko ne želi da se seća – izuzev fanatičnih ljubitelja, kojih na američkom jugu uvek ima dovoljno da svako može da preživi samo ako marljivo cepa drva na sceni. Upravo tako preživljava i The ABB.
Opstanak grupe je čudna mešavina stare slave poduprte sledbeništvom koje može da popije mnogo piva i trenda da anahrone, klasične rockerske veličine u Americi polako prelaze sa stadiona u odabrane sale u kojima postaju rezidenti. Ta sala za The ABB tokom poslednjih dvadesetak godina beše Beacon Theater u Njujorku. Bend je tamo redovan od 1991. na godišnjim serijama koncerata i to je zapravo jedini ozbiljno atrikulisani vid njihovog rada do samog kraja. Odatle dolaze i živi albumi u špilovima, gde će ljubitelji fonografije grupe čuti svašta zanimljivo. To, recimo, uključuje i akustičnu verziju onog monstruoznog instrumentala In Memory of Elizabeth Reed, koja traje samo deset minuta… No, eto: to je pesma koja je zanimljiva svakome… Dok je ne čujete previše puta, pogotovo ako primetite da ona postoji na skoro svakoj živoj ploči grupe još od vremena Fillmore koncerata, a tada otkrivate novi horizont pojma “dosađivati nekome”.
Poslednja pojava vredna priče o ovoj velikoj grupi beše dovođenje vunderkinda u svoje redove. Kada je jak tinitus, uzrokovan prevelikom bukom na koncertima, u jesen 1999. presudio da gitarista Jack Pearson bude sprečen da nastavi sa nastupima, Butch Trucks poziva svog sinovca Dereka da se odmah pridruži grupi i da spasi šta se spasti da. Klinac koji je rođen negde u vreme izdavanja sedmog albuma grupe Enlightened Rogues (1979) bio je virtuoz na gitari već sa petnaest; u vreme dovođenja u The ABB je imao dvadeset godina. Malo je reći da je mlađani Derek spasio stvar. Energija koju je taj dečko doneo u grupu nije se čula još od doba Duanea, pogotovo zato što se mali pokazao neočekivano dobro u bottleneck slide tehnici sviranja gitare. Počele su da padaju i teške kvalifikacije tipa “najzad se pojavio Duaneov naslednik”; međutim, one nisu bile bez utemeljenja.
Na poletu te energije, grupa snima prvi studijski materijal vredan pažnje posle mnogo godina: Hittin’ the Note (2003) je neočekivano zanimljiva ploča. Sa stanovišta sadržaja vrednog za koncertne nastupe, album ide u red prvih pet u studijskoj diskografiji grupe. Tome doprinosi i jedan važan detalj, presudan sa stanovišta raspoloženja na sceni: malo ko je žalio za Dickeyjem Bettsom, ako je i bilo takvih. Duet koji čine Derek Trucks i Warren Haynes – ovaj drugi je posle serije odlazaka i povrataka najzad odlučio da koegzistira u The ABB i svom matičnom bendu Gov’t Mule – vratio je bendu, posle trideset godina, svu onu životnu radost sviranja u dve solo gitare koja ni u jednom drugom bendu na kugli zemaljskoj ne zvuči tako dobro kao u tom.
Međutim, nova su vremena danas došla, nova pravila ponašanja su na ceni; završeno je sa burazerskim odnosima. Možeš da sediš na dve stolice, ali to će da te košta mnogo. Derek Trucks je imao niz fenomenalnih albuma sa svojim rock fusion bendom i bilo bi glupo da kompromituje tu karijeru (doduše, posle ga je iskompromitovala rođena žena, ali to je neka druga priča). Haynesu je dobro išlo sa Gov’t Mule, jer živih svirki je bilo više, a danas je to najvažniji izvor prihoda svakom dobrom muzičaru. Matorci su se umorili, pogotovo šef: Gregg je pobegao grobaru sa lopate posle iscrpljujuće bitke sa hepatitisom C od 2007. godine i operacijom presađivanja jetre 2010. Tempo rada benda je postajao sve sporiji, odlaganja termina zbog Greggovih bolesti su bila sve češća. Najzad je početkom ove jeseni bilo objavljeno da će ovogodišnja serija od šest nastupa u Beacon Theatru biti labudova pesma grupe.
Svoj poslednji koncert grupa The Allman Brothers Band je odsvirala u utorak, 28. oktobra 2014. godine. Kažu, kliznula je i poneka suza kada su na samom kraju najavili da će završiti onako kako su počeli. Elem, kao poslednju numeru na sceni sa imenom pod kojim su nastupali 45 godina odabrali su pesmu “Trouble No More“, prvu koju su ikada odsvirali uživo. Evo zapisa te izvedbe:
Počeli su prvi. Završili poslednji. I to je to. Nema više. Gotovo.
Kraj jedne ere.
Komentari su onemogućeni.