Kada je Anders Bering Brejvik iza sebe ostavio 76 mrtvih i 93 ranjena, ispostavilo se (po iskazima svedoka iz njegove mladosti) da je (između ostalog) pljuvao u bazen, zapišavao komšijsku ogradu i uživao da ubija mrave.
Taj petak, 17. oktobar 2014. godine, upravo dan kada je, zbog nezamislive lingvističke operacije promene pola sestara Vilijams sa ciljem sprdačine u propalom pokušaju, Udruženje teniserki (WTA) izvuklo 25 hiljada evra iz džepa Šamila Tarpiščeva, protekao je tiho. Gospodin se Oland tom priliko nije razbudio. Kao ni gospodin Netanijahu i ostali predsednički kandidati (Netanigugl i Netanibing?) Kao ni gospođa Merkel i gospodin Vučić. Kao ni gospođa Čomić. Baš kao ni svakodnevna čeljad diljem svetskog šara. 
Dubokozabrinuti žitelji FejZbuka ne prestadoše da dele fotografije životinja sa očima; ekstremna desnica nastavi sa skladištenjem najnovijih naučnih dostignuća u svoje tradicionalne jazbine; ekstremna levica nastavi da radi… šta god da inače radi; reporteri buduće srbijanske nadgradnje online časopisa Vice i dalje predano tražiše načine za naplativo guranje prstiju u oči pospane raje. Niko ne trepnu dok moj dobri Šamil nosaše krst slobode govora. Posledice jedne loše procene (svakako ne lične, ali svakako da društvene greške) nikoga ne interesuju. Takvi smo: zbog javnih se promašaja ćijukati neće. Računaju se samo pogotci.
A onda se desio 7. januar 2015. godine.
Svi znamo šta se desilo u redakciji satiričnog lista Charlie Hebdo. Za sada se samo podrazumeva zašto je do masakra došlo. Svima nam je jasno da je Islamska država (ISIL), ta tragična posledica višedecenijske bliskoistočne naftne histerije, krenula (konačno?) u (konačni?) obračun sa zlim Zapadom i to na mestu koje veoma boli svakog (pravog?) muslimana: sedištu satiričnog lista koji godinama objavljuje crteže proroka Muhameda a.s. – što je u muslimanskoj kulturi zabranjena rabota. U prilog ovom objašnjenju govore direktni i indirektni fakti: ubice su vikale Alah je veliki i slično; redakcija lista je od 2006. godine pod policijskom zaštitom zbog pretnji ekstremnih muslimana što su u prošlosti osuđivali na smrt i za mnogo manje od crteža proroka koji se ljubi sa lokalnim humoristom; vođe Al-Kaide i ISIL-a su prihvatile odgovornost za učinjeno zlo.
Sve ove činjenice, ruku na srce, nisu posebno jake – svako može da viče; prošle gluposti nisu dokaz za neka buduća zlodela; prihvatanje odgovornosti u punoj meri može da funkcioniše u simboličkoj ravni (istoj onoj u kojoj predsjednica Kolinda nije desno obojani fanatik već žena, dok predsjednik Obama nije prostačina i siledžija već crn( )i musliman). Nema mišljenja koje je u analizi gnusnog događaja otišlo dalje od naslovne strane, pa čoveku izgleda kako se satirični časopis Charlie Hebdo sastoji samo od naslovnice. Niko ne zna šta zapravo piše u tom časopisu, pa ipak su svi potpuno sigurni da motiv za masakr nije prikazivanje le Penove inteligencije namernim ostavljanjem osme stranice u decembarskom broju 2014. godine potpuno praznom.
Šta god da je razlog, bolje tumačenje razloga pariskog masakra od ekstremnog islama jednostavno nemamo. To jest imamo, tu je i teorija zavere u kojoj zapadne demokratije organizuju ubistvo sopstvenih građana da bi time opravdale povećanje sredstava za agresiju protiv muslimanskih naftonosnih zemalja i/ili povećale brigu kontrolu nad sopstvenim građanima – dakle, neka vrsta mini najnileven događaja. Čak i posredni dokazi za ovaj scenario su ubedljivi: koliko ima hrišćanskih država na čijem jeziku fraza ja sam neodoljivo podseća na ime jednog islamskog proroka? Iz svega nabrojanog sledi da je ovo objašnjenje potpuno tačno i zato čovek tu nema o čemu da razgovara. Svaka čast, sedi, pet.
Pariski masakr je na jednom mestu uspeo da fokusira puno ustaljenih mišljenja i događanja. Takoreći nema stereotipa koji se nije ispoljio: svekoliki su političari suzama propratili krvavi nasrtaj „na slobodu govora“; izmišljen je zgodan slogan (Je Suis Charlie) zbog koga se cela štamprska industrija digla na noge i slogan odštampala na sve površine na kojima je štampanje moguće; Voltera se u Francuskoj čita više nego Taraveberića u Srbiji; gospodin Vučić Omniprisutni je samoizazvano zapretio da će On Lično gurnuti poveliki predmet tačno u mesto gde Sunce ne sija svakome kome padne na pamet da izigrava… to islamsko… to, dok je za srce mi prirasla gospođa Čomić The Poslanica Gordana imala izjaviti da je ona Čarli (šta god to bilo); svekoliki su novinari ogorčeno propratili suze političara sećajući se svojih muka i pokušaja da od slobode govora (pre)žive; tačno polovina javnosti u Srbiji je izigravala nezainteresovanost i podsećala drugu, ucveljenu polovinu, na NATO bombardovanje i tadašnje Šarlijeve naslovnice što za glavne aktere imadoše kosovske koljače, dok su spretniji među njima pronašli i tri puta jači masakr koji se istog dana desio u Jemenu; par dana kasnije su u tom istom Jemenu oduševljeno klicali Je Suis Muhamed; Salman Ruždi je rekao da je sloboda govora ili apsolutna ili je nema; vlasnik lista je izjavio da je redakcija preterala sa karikaturama Muhameda, a.s… I tako dalje i tako dalje.
Zbog svega ovoga me proždire užasni osećaj pobesnele bespomoćnosti. Grozni pariski masakr je razotkrio ukupnost licemerja multikulturalnosti, čiji je praktični ispljuvak nesrećna politička korektnost, ista ona korektnost šta je upropastila mog dobrog Šamila Tarpiščeva. Stvarni naredbodavac pariskog masakra je onaj genije koji je odlučio da imenice Musliman i Jevrej imaju označavati nečiju nacionalnost. A desna mu je ruka onaj dr Frankenštajn koji je svoj proizvod nazvao Demohrišćanska partija.
Nije moguće spojiti slobodu govora i religije. Religiozni ljudi predstavljaju grupe koje žive u opasnom ubeđenju da su bezuslovno u pravu. Zato u javnosti ne sme da ima mesta za religijska delovanja. U sekularnoj državi po definiciji javna religioznost ne može da postoji. Litije, krstače i badnjaci na automobilima, feredže i mantije na ulicama, ikone u školama, javno ritualno ubijanje (domaćih) životinja, novopazarski i kragujevački religijokupirani trgovi… sve ovo mora da nestane. Kome je do celodnevnog prežderavanja, bilo pod pokroviteljstvom UNESCO-a ili posle videla, kome je do sakaćenja (svog) deteta… slobodan je sve to činiti u svoja četiri zida. I o svemu tome javno ćuti.
Religiju je moguće izbaciti iz javnostii ostaviti je da živi tačno tamo gde joj je sve vreme i mesto: u privatnosti doma. Religiozni moraju da prihvate povredu svojih verskih osećanja karikaturama svojih Poslanika kao kulturološku odrednicu vremena, ekvivalent mojim povređenim ateističkim osećanjima dok pišem o tome da neko ima pravo da po rođenju sakati (svoje) dete. Religiozni moraju da razumeju da nikoga nije briga šta misle mozgovima svojih verskih vođa i propratne literature. A verske vođe moraju da shvate da nisu tek dosadni kao šale Šamila Tarpiščeva ili karikature koje se objavljuju na naslovnoj strani pariskog satiričnog lista Charlie Hebdo. Verske vođe moraju da shvate da je njihovo delovanje veoma smrtonosno.
Većina krivaca za sedamnaest mrtvih ljudi, većina odgovornih za sedamnaest uništenih porodica, 11. januara 2015. godine jeste predvodila nacionalni marš u Parizu.
A oni su – ipak! – jedini put kojim ova zemlja može da ide. Jer nekada se ovo tlo zvalo Jugoslavija. Želeli mi to da priznamo ili ne, tada je ovde religija bila privatna stvar, pa niti je ko crtao Muhameda a.s. niti je ko pravio litije po gradu – a kome je bilo do krštavanja i slavljenja, on je krštavao i slavio. Ko god bio kriv i kako god da se desilo, to je tlo sada preorano i nađubreno evropskih multikulturnim vrednostima.
Kako reče Emir Imamović: „Zapadna društva (…) imaju hiljadu i jednu manu, ali ni s vrlinama ne stoje loše.“ Bojim se da je Emir u pravu.
Један од парадокса религија, барем ових монотеистичко-хијерархијских је што у својој тежњи ка ширењу (соцр. експанзионизму) гледају да се не шире само у простору и по густини (тј географски и демографски) него и да заузму и све могуће друге просторе. Дижу своја четири зида што више у висину да се виде на свакој фотки а онда својој војсци усаде навику да баш то фоткају и каче где стигну; избацују нормалне ствари из језика и убацују своје (још смо ми и добро прошли, шта су урадили са неким другим језицима, не можеш ни да се поздравиш ни да опсујеш а да се не очешеш о њихов речник).
И тако онда заузимају јавни простор – дижу своја знамења по трговима и предворјима јавних зграда, а кад се гракне на њих, почну да кукају о слободи говора. За коју су они баш прави пример – читава комуникација у њиховим обредима је строго једносмерна (као у оној серији вицева, “један прича…”). А и ту слободу хоће само за себе и не би никако волели да тај исти простор деле са колегама од супротне стране, с којима ће да се сложе само кад треба да још отму од световног. И ту они, наравно, не виде парадокс – јер парадокс је нешто из логике, за логику имају прекидач који гасе већ рефлексно.
Jedino bih ovde primetio da je međureligijska svađa strogo fingirani sukob. Tvrdo sam ubeđen da na svetu nikako ne bi mogla da opstane jedna religija, oni to dobro znaju i čuvaju jedni drugima leđa kad zagusti (“naša braća muslimani”, reče jedan pop tokom Šarlijeve furtutme). Religija mora biti barem dve, kao u najboljim hrišćanskim atehizisima koji objašnjavaju da jedan čovek ne može biti hrišćanin, mora ih biti makar dvojica.
Па оно и јесу браћа – и за време Османлија су била три реда грађана. Први ред, муслимани. Други (раз)ред, “људи од књиге”, тј хришћани и Јевреји. Трећи ред, све остале вере и невере. Ове из другог реда су донекле уважавали, остављали су им неке слободе; за ове треће није било ни разумевања.