Šamil Tarpiščev: slučaj, dijagnoza ili stanje?

Šamil Tarpiščev je glup čovek koji je imao javnu funkciju i puno novca. Nećete verovati šta mu se desilo!!!

A sve je počelo tokom gostovanja predsednika Teniske federacije Rusije i bivšeg direktora WTA turnira u Moskvi Šamila Tarpiščeva u humorističkoj emisiji „Вечерний Ургант“ (tipa Ivana Ivanovića) na nekoj od ruskih televizija, gde je domaćin imao lingistički problem pri polnom definisanju Serene Vilijams („Играть с ним… ней…“; ta prokleta osobina nekih jezika da se zamenice moraju menjati po rodovima nam je moguće poznata), na šta je Tarpiščev utrčao sa „Уильямс братья“. Kada se stiglo dotle, prirodno je da ode i dalje, pa je na domaćinovo pitanje „Hе страшно ли играть против таких ’физически одаренных’ теннисисток?“ stigao britki odgovor: „Ну страшно тогда, когда действительно на них смотришь.“

Digla se poprilična prašina: prozvana Serena je primetila da je izjava „extremely sexist as well as racist at the same time“; Marija Šarapova (Marusja od milja) je stala na Sereninu stranu (izjava je „very disrespectful and uncalled-for“); WTA je kaznila Tarpiščeva sa 25 hiljada dolara i godinom dana zabrane pristupa događajima u organizaciji WTA; bivši teniski „broj jedan“ Jevgenij Kafeljnikov zaćijukao: „Видать, Маруся тоже потеряла русское чувство юмора, находясь в США, а жаль.” U epilogu se Teniska federacija Rusije izvinjava („Serena and Venus are without doubts outstanding athletes. They both perform tennis of top class and embody strength and persistence“) i Tarpiščev izvinjava („I realise now that what I said was inappropriate in any context. I have the greatest admiration for the Williams sisters who are among the greatest players ever to compete in our sport“) i… auh, brate.

Teška komplikacija: čovek čiji je posao dugo bio da ugosti teniserke đonom udara na fizički izgled i to dvaput; Serena prati seksizam i diže na rasizam; Kafeljnikov prati sve i ulaže nekakav nacionalni humor, WTA manirom lasvegaskog krupijea mirno skuplja kajmak.

Kada čovek o svemu ovome razmisli, situacija prvo ukazuje na krupan problem koji se pomalja iza iste one stvari koja čini da naša civilizacija traje: veveričje sposobnosti nagomilavanja. Cela se furtutma zakuvala u tenisu, „belom“ sportu finih manira (i automatizovanog govora, videti bilo koju izjavu negativa Serene Vilijams koji se odaziva na ime Ana Ivanović):

• gde se svako oblači kako mu padne na pamet;
• gde je publika veoma, veoma obavezna da zaćuti čim vidi da bi igrač želeo da servira i gde je igrače veoma, veoma zabranjeno fotografisati korišćenjem blica dok u isto vreme Marusja veoma, veoma svako udaranje loptice prati vrištanjem vrednim iskrcavanja na Normandiju;
• gde, uprkos postojanju veoma, veoma nedvosmislenog načina da se utvrdi da li je loptica u terenu ili ne, čike i tete koje i dalje urlaju AUT!;
• gde je veoma, veoma ružno aplaudirati posle duple servis greške… izuzev ako ona ne znači poen za domaćeg takmičara;
• gde je veoma, veoma ružno poslati lopticu preko mreže pravo u protivnika… izuzev ako je u pitanju kritičan trenutak kada se poen dobiti mora.
• gde je u miks dublu veoma, veoma ružno da muškarac šalje lopte ka ženi iz sve snage… izuzev ako nije u pitanju kritičan trenutak kada se poen dobiti mora.

Polna razdvojenost svakako sledi iz pitanja snage, ali su se u priči praktično odmah pojavile i druge finese: devojke nose suknjice, dečaci šorceve a što je najvažnije podrazumeva(lo) se da devojke budu zgodnije od momaka. Na žalost, taj se kriterijum prilično srozao. Prateći snagu kao osnovnu sportsku premisu (ovaj trend se forsira i reklamira) teniserke su postajale sve razbacanije, samim tim i sve manje ženstvene: fizički izgled Bili Džin King, Martine Navratilove, Ameli Morezmo i konačno Serene Vilijams uistinu ostavlja prostor za sumnju u pravilnost izbora polne grupe u kojoj treba da se takmiče. Ruku na srce, još uvek se u tenisu nije pojavio problem reda veličine Kastere Semenija, međupolne južnoafričkog atletičarke (ta prokleta osobina nekih jezika da se imenice i pridevi moraju menjati po rodovima je moguće i Rusima poznata), ali uprkos svemu i ne bez zlobe primećujem da Serena Vilijams, uprkos frapantnim uspesima i osvajanju mnogih velikih turnira, nije lice koje će vam se uporno smešiti sa svih stranica posvećenim ženskom tenisu.

Sve je ovo činjenica, ali se zaista ne očekuje od predsednika Teniske federacije da uočava nagost kralja… odnosno kraljice. E, za to je već kriva politička korektnost.

Enciklopedija Britanika kaže da se termin politička korektnost prvi put javlja ubrzo nakon Oktobarske revolucije u Rusiji, kada je označavao stavove koji su bili u skladu sa principima Komunističke partije Sovjetskog saveza (Sveruske Komunističke partije, zapravo, ali hajde da ovo oprostimo Britancima, ako ikako možemo). Krajem sedamdesetih godina prošlog veka ovaj se izraz rađa u zapadnim demokratijama i označava način govora čiji je cilj eliminisanje sveukupne lingvističke agresivnosti, a posebno prema grupama tema kakve su rase, rodovi, kulturna i seksualna orijentacija, ali i više od toga – politička korektnost zabranjuje pušenje na televiziji, psovke, golotinju i svakakve seksualne aluzije. Teorijska podloga ideje je Sapir-Vorfova hipoteza, po kojoj je naše viđenje stvarnosti određeno našim misaonim procesom, a koji je određen jezičkim konstruktima koje koristimo. Osnovni plan je, dakle, bio da, eliminisanjem reči koje su korišćene tokom činjenja nasilja nad manjinskim grupama (ciganin, peder) i njihovom zamenom neutralnim, često iz nauke preuzetim terminima (Rom, homoseksualac), eliminišemo i samo nasilje.

Osnovni plan je, znamo to, neslavno propao ostavljajući iza sebe pustoš. Nažalost, agresija ne sledi iz naših misli već iz mnogo suštastvenijih dubina Homo Sapiensa. Svet koji živimo, prepun informacija i mogućnosti, uverljivo pokazuje da je agresija lakmus papir koji nepogrešivo detektuje ljudsku glupost – jer je glupost, kao svaka glupost, izvorište straha. Stoga je danas politička korektnost, pomešana sa birokratskim lingvističkim đubrivom, pre svega način za maskiranje VIP glupaka (pre svega ali nikako jedino političara, mašala), javni ekvivalent vojničkog mazanja blatom po licu i kačenja grančica po odeći, de facto cenzura, lobotomija inteligencije i njenog najradosnijeg ispoljavanja: humora. To je i prostor za silovanje pameti širokospektralnih nevladinih baraba željnih lakog dinara koji, kroz dalje maltretiranje jezika, nasilnim stvaranjem novih politički korektnih izraza i reči pokušavaju – i uspevaju, svakako – da rašire prostor po kome deluje najopasnija novotarija koju nam je doneo treći milenijum nove ere: nametanje potreba (u kojoj se meri ovo poslednje otelo kontroli pogledajte ovde).

Konačno, politička korektnost je livada koja je u visokim prinosima rađala sprdnju dok je standup komedijaši nisu iscedili do poslednjeg kikota – valjda su još samo deci smešne reči fuck ili lezbejka. Više nije zanimljivo da klovnovi budu dvorske lude pa su tu ulogu preuzele kraljevske VIP ličnosti, pokazujući (kao fora) na taj način nekakvu svoju… ljudskost? Kao da biti dosadan i glup nije potrebno i dovoljno za obavljanje javnih poslova. Kao da se kreativni ljudi grdno lome da zauzmu funkcije, laktaju se, lopataju i lobiraju. I eto se zato siroti Šamil našao u studiju humorističke emisije. Pristao je da bude ono što nije: duhovit. I eto tako se siroti Šamil pošalio kako je znao. Reći za ženu da je muškarac smešno je možda šestogodišnjacima (moj je Ognjen trenutno u fazi kada mu je reč gaće veoma, veoma smešna), ali uvredljivo nikako nije. I eto tako se siroti Šamil pošalio kako je umeo: ne seksistički, ne rasistički, već prosto glupo. I eto zato se siroti Šamil rastao od 25 hiljada dolara.

Ostaje, dakle, samo još da odgovorimo na jedno pitanje: sme li čovek da pravi glupe šale? Sme, ali pazite: ukoliko je glup onda mora. Odgovornost, kao i uvek, jeste na drugoj strani, na strani onih ljudi koji ne žele da kažu da je neko glup, jer bi time glupaka uvredili, pa umesto toga govore da je seksista. Odgovornost je i na onima kojima nije dovoljno što je neko glup i nije seksista, nego moraju da mu kažu da je rasista. Odgovornost je i na onima koji misle da neko niti je glup, niti je seksista, niti rasista… nego je odgovarajuće nacionalnosti.

Mi ostali treba da zapamtimo:

There comes an affair in the tides of men
When you can’t go back again
Yes there comes a darkness in the affairs of light
When you can’t hold back the night
So you go where your mind will keep
Where the rain plays the restless to sleep
On the notes of a broken piano
(Pete Brown, He the Richmond)