Volim da zavirim u zonu umetničkih animiranih filmova na portalu Vimeo. Nađe se tamo mnogo čudnih, prekrasnih radova, ponekad i kontraverznih. Nedavno sam natrčao na ovaj čudni film; ne znam šta da mislim o njemu. Odgledao sam ga triput, od čega sam dvaput prekidao, jednom čak bio na ivici odluke da ga izbrišem i zaboravim, ali sam mu se vratio.
Znam da moj lični ukus baš i nije bogzna kakva preporuka za čestitog posetioca suštine pasijansa, ali ipak pokušajte.
(gledanje preko celog ekrana će biti od koristi.)
I, šta kažete?
Nekako se uvek nametne misao, ali u zapadnoj kulturi kao da je postao tabu da se izrekne naglas: šta li to duva kroz glavu ljudima koji stvaraju ovako surove priče i ovako bizarne slike? Da li se težnja za originalnošću po svaku cenu danas meri i stepenom odbacivanja od strane onih koji nisu sposobni – ili, prosto, nisu voljni – da se suoče sa ovakvim pričama? Da li biste odbacili ovaj film zato što, možda, narušava vaše lično poimanje sveta dece kao nečeg nužno nedodirljivog, posledično neukaljanog i uvek svetlog i optimističnog? Šta je to uopšte u našim životima ostalo po definiciji nedodirljivo, neukaljano i optimistično, pa da možemo bez griže savesti, bez laži da predstavimo svojoj deci kao načelo sveta?
Ne mogu ničeg takvog da se setim, a da ne osetim ukus patetike. Možda su i braća McLeod došla do nekog sličnog zaključka, pa zato stvoriše ovo čudo od filma. Sležem ramenima.