Utovar nedeljom, 15. novembar

Može li dalje ovako? Glupo je i pitati, jer i glupan zna odgovor.

Htedoste nešto reći? Htedoste ućutati? Nemir vam je u grudima, ne znate kako da izrazite to, peče vas taj neizdrž, a nemate ni najmanju ideju kako da rešite taj grč?

Ta strašna (i, da se razumemo, nerešiva) nelagoda je samo dokaz da ste normalan čovek, verovatno ste željni da gledate svoja posla i da ne smetate svetu da se okreće, zadovoljni što možete da se probudite sutra imajući iste brige i istu sreću kao i juče. Kao normalan čovek, ne možete da razumete bezumnost nijednog terorističkog akta, ma gde se on desio. Zapravo, uopšte ne možete da razumete nijednu nasilnu smrt, ma bila ona čak i legitimna, poput izvršenja kazne ili pada u borbi dve vojske prsa u prsa. Smrt je kraj metafizike, pa ponestaje i to alternativno sredstvo za objašnjavanje pojava tamo gde je fizika odavno rekla laku noć. A nasilna smrt slučajno odabrane grupe ljudi u tako besmislenom činu kao što je teroristički akt nije samo kraj metafizike, već i kraj svake smislene misli ili reči.

Nažalost, nije se erupcija zla završila strašnim vestima iz Pariza. Nastavila se tokom subote na raznim forumima, društvenim mrežama i inim online resursima, gde su neki čudni i, nažalost, brojni ljudi pozivali na nekakvu božansku pravdu uspostavljenu negde na Balkanu kao opravdanje za ono što se u petak uveče desilo u Parizu. Preskočićemo gađenje koje smo osetili zbog takvog manira tih iza ekrana skrivenih, ponekad udobnošću anonimnosti uzjebanih komentatora. Podsetićemo čestitog čitaoca na jednu prostu stvar.

Nije to Francuska napadnuta. Napadnut je svet u kojem živite vi, vaša deca, vaši prijatelji i deca vaših prijatelja. Napadnut je način života koji svakome dopušta da radi šta hoće i priča šta hoće, e do mere slobode i prava drugih u istom životnom prostoru. Napadnuto je čak i pravo nekih dupeglavaca da izgovore ili napišu takvu glupost kao što je nekakva nazovi-pravda što je barem 120 nevinih ljudi izgubilo život u bezumnom činu najagresivnijeg zamislivog oblika nametanja sopstvenog mišljenja.

Ljudima bez savesti je teško pomoći, jer oni sami sebi ne žele da pomognu.

U međuvremenu, mi sa savešću više nemamo kome da spustimo umorno čelo na prijateljsko rame. Svet je u stanju nekakve lude trke nizbrdo, gde onaj ko više ne želi da učestvuje u tokovima stvari sigurno loše prolazi, jer nije moguće zastati.

Rezultat je takav kakav je: političari će i dalje lagati, nišči pameću će i dalje ubijati, a sve više nevinih će sve to plaćati glavom. Svet se i dalje okreće, a mi ništa nećemo naučiti. Možda ćemo poneku kratku misao uputiti amorfnoj ideji o iznenada prekinutim životima, ali ubrzo će nas i ta misao napustiti i nastavićemo da spavamo otvorenih očiju. Ništa neće biti bolje.

A sada ste slobodni da opsujete. Da, naglas, naravno. Ali, ako smemo da vas zamolimo: ne gledajte nikoga u oči dok psujete. Posramite se i pogledajte u zemlju, pogotovo ako ste prećutali reakciju nekih čovekolikih koji u vašoj neposrednoj okolini upućuju na tu svoju interpretaciju božanske pravde.

A kad se smirite, podignite glavu, zaćutite na čas kako biste mogli da čujete sopstvene misli, pa razmislite šta vam je činiti. Jer, čak i ako ne vidite rešenje, to nikako ne znači da rešenju ne treba da stremite. Hiljadu godina, ako treba.

Savet Alana Forda:

Ili na vreme počni da biraš vinsku kartu za novogodišnju trpezu ili ućuti kada se ispostavi da nema dobrog vina na stolu. Samo nemoj druge da optružuješ za loš izbor. Ovaj savet se plaća, ali u kompletu ide i konzumacija, tako da niste loše prošli.

Citat nedelje dolazi od čoveka za kojeg postoji malo verovatna, ali opravdana sumnja da ipak ima kičmu, mada mu uvek zasmrdi iz usta kad god nešto kaže.

______________ ____ _______, __ _________ ___. ____, ______, ____ __ _ _________ – _ _____!

________ __________

 

(komentar nepotreban.)

Kad već ne čitate knjige, pročitajte bar ponekad poneku priču iz klasične literature. Predlog za danas: Ivana Brlić-Mažuranić – Šuma Striborova.

Zašao neki momak u šumu Striborovu, a nije znao da je ono šuma začarana i da se u njoj svakojaka čuda zbivaju. Zbivala se u njoj čuda dobra, ali i naopaka – svakome po zasluzi. Morala je pak ta šuma ostati začarana, doklegod u nju ne stupi onaj, kojemu je milija njegova nevolja, nego sva sreća ovoga svijeta.

Nasjekao dakle onaj momak drva i sjeo na panj, da počine, jer bijaše lijep zimski dan. Ali iz panja iziđe pred njega zmija i stade se umiljavati oko njega. Ono pak ne bijaše prava zmija, nego bijaše ljudska duša, radi grijeha i zlobe ukleta, a mogao je osloboditi samo onaj, koji bi se s njom vjenčao. Bljeskala se zmija kao srebro na suncu i gledala momku upravo u oči.

»Lijepe li gujice, Bože moj! Gotovo da bih je i kući ponio«, – progovori momak od šale.

(…)

Razgovaraju dva direktora preduzeća:
– Isplaćuješ li ti platu svojim radnicima?
– Ne, već dugo im ništa ne plaćam, ali oni svejedno dolaze na posao.
– Ni ja svojima ništa ne plaćam, ali i oni svejedno dolaze!
– Znaš, imam odličnu poslovnu ideju. Od sutra ću im na kapiji naplaćivati ulaz!

Nakon mesec dana, direktori su se opet sreli i jedan pita drugog:
– Kako se pokazala ideja s ulaznicama?
– Ma, loše, jako su snalažljivi… Sada dolaze u ponedeljak i ostanu do petka.

(tnx Tibor via FB)

 

Dođe deda kod popa da mu se ispovedi i kaže:
– Pope, pre neki dan baba se nagnula u zamrzivać i meni došlo nešto, kako da kažem, i ja mrknem babu na licu mesta. A je li to greh?
– Ne, nema tu ništa grešno. To je priroda, to vam je supruga i tako treba da bude.

Sutradan dođe i baba, pa kaže:
– Pre neki dan ja se nagnula u zamrzivač da vidim nešto, a deda navalio… A meni sve onako dobro… A je l’ to greh?
– Nije, naravno! Bio je i vaš muž juče i njemu sam rekao isto: da je to sve prirodno, a vi ste u braku, ne treba da brinete!
– A da li smo i dalje dobrodošli u crkvu?
– Naravno…
– Uh, dobro je… Jer, znate, u Merkator više nismo dobrodošli.

(tnx Tibor via FB)

Nego, boktemazo, čak i dežurni borac za zrno cinizma ume dobro da piše kad hoće. Štaviše, umalo da nam promakne, a to bi bila šteta. Mogao bi češće tako, ako nas pitate: Teofil Pančić – Nešto toplo, Veselinka.

…Odavno nije mlada, ta žena sa špagetima; da smo još u socijalizmu, već bi bila u penziji. A možda i jeste – mislim, u penziji. Niska je i debeljušna na način naših žena koje celog života rade po kuhinjama; ako je ikada bila bar malo lepa, danas to savršeno sakriva. Ima veliki mladež na desnom obrazu, malo iznad gornje usne. Prozvao sam je Veselinka, mada je nikada nisam video veselu, ili možda baš zato. Nisam imao pojma kako se stvarno zove. U Buđoli osoblje ne nosi one pločice sa imenima, Buđola je starinska, patrijarhalna institucija, sasvim u skladu s gorštačkim kršem kojim je okružena…

Ulazi Lala sa puškom u kafanu i drekne:

– Koji je spavao sa mojom Sosom? Da čujem!

Iz jednog mračnog budžaka kafane, začuje se glas:

– Bracika, nemaš ti toliko metaka!

Nikad, ali nikad nemojte da potcenjujete značaj jesenjih radosti. One su brojne, a zna se koje su najbolje.

A, nećete reforme? Ne sviđaju vam se reforme?

Imamo malo problema sa fokusiranjem na nedeljne gastronomske bahanalije, jer ovo povećanje plata i penzija je dovoljno, eventualno, za jednu jetrenu paštetu od 75 grama i glavicu brokolija (penzioneri) do pola kile mlevenog mesa i kutije jaja B klase (učitelji i nastavnici), tako da nemamo dovoljno materijala za izazove. Zahvatićemo tamo gde često ručaju oni koji ne moraju da čekaju da neki američki bankari odobre Šandoru i ekipi da vrate omanji do onog što su već oduzeli.

Ne klonite duhom, a ni stomakom. Pameću ako klonete, nema veze, biće vam lakše nego da razmišljate, mada to nikud ne vodi… Uh… Izvinjavamo se zbog prizvuka demagogije koji ste osetili: nije bilo namerno. Brže-bolje idemo u izlazni manevar, sve u nadi da niste ni primetili zamalo-pa-uvredu: prijatan ručak vam želimo!