The ethical principles I care about are largely Kantian, but in a version that most philosophers consider as a significant reinterpretation of Kant. (Etički principi do kojih držim su uglavnom kantovski, ali u obliku koju većina filozofa smatra značajnim ponovnim tumačenjem Kanta), V. Rakić
Ima tome nekoliko godina kako su Deka Prase i Baka Prase slavili godišnjicu braka. Svakako, Mama Prase i Tata Prase su im kupili dogovarajući poklon „za odrasle“ (ne, nije to što mislite, sram vas bilo) – zgodnu malu stonu lampu. Pepa Prase se pokunjila kada videla poklon, a na mamino pitanje „Pepa, kako ti se sviđa poklon za Baku i Deku Prase?“ odgovorila je: „Pa lep je.“
E dobro, da malo čujemo još jednu priču o tome kako je ljubav ovo i ono, pa da vidimo šta ćemo dalje.
Pa lepa je, što reče Pepa Prase. Nego. U svima nama (ili kome li već) dragoj Ljiljinoj „Politici“ od 17. aprila 2016. godine, pod naslovom „Na pomolu dizajniranje beba“, govorio je prof. dr Vojin Rakić, redovni profesor, naučni savetnik Instituta društvenih nauka, direktor Centra za bioetičke studije i šef Uneskove katedre za bioetiku za Evropu. Jasno vam je već: postoji određena količina titula koja, čim se prevaziđe, odmah zove na proveravanje. Vidite iz priloženih linkova da je uvaženi dr Rakić sasvim odlično prošao ovaj test: od četiri moguće, nedostaju jedino infomacije o fakultetu na kojem drži predavanja u okviru svog redovnog profesorskog posla. I dobro, 75% uspešnosti je sasvim korektna cifra. A pravo govoreći baš nije lepo što proveravam dr Rakića: spisak njegovih titula tako efektno izgleda, lepo zaokružen slavnim „Politikinim“ fontom, a ispod tako bombastičnog naslova, da je praktično neukusno isprobavati njegovu istinitost.
Tema intervjua je jasna iz naslova: tehnologija izmene („editovanja“, kako piše u tekstu) gena postaje sve jeftinija, čime postaje dostupna „relativno razvijenom svetu“, u šta dr Rakić računa i nas, pa šta god to značilo, te samim tim postaje neophodno formirati mišljenje o datoj temi. Mišljenje obuhvata grana nauke bioetika. Kao bioetičar, dr Rakić razdvaja dve situacije: sa jedne strane tu su moralu nesumnjive mogućnosti biranja pola deteta ili njegovih očiju, dok sa druge strane stoji mogućnost biranja koeficijenta inteligencije, koja je „moralno nedopustiva“, zbog čega bi na scenu morale da stupe „države, SZO i druge relevantne institucije, koje bi trebalo da iniciraju odgovarajuće regulative“.
Dalje priča ide u pravcu moralno sporne mogućnosti da roditelji svoju decu i pre rođenja prilagođavaju sebi: da deGrase Tajson sebi stvori ćerku astrofizičara ili da gluvi roditelji dobiju gluvo dete. Kada se predispozicije usmeravaju ka cilju kojem bi roditelji uputili dete i bez genetskog dizajniranja dr Rakić ne vidi problem, dok je kreiranje deteta sa fizičkim ograničenjima kao deo procedure udovoljavanja željama roditelja moralno neprihvatljivo.
Dr Rakić zatim ukazuje na postojanje dve škole gledanja na bioetiku: konzervativnu i liberalnu. Jasno je i šta su im ciljevi: dok konzervativci, dominantno Amerikanci, zahtevaju potpuno tabuiziranje teme izmene prirode, dara od boga na kome se ne sme intevenisati, dotle liberali, pre svega Englezi, nalaze da smo moralno obavezni da poboljšavamo čoveka i to na svaki mogući dostupni način, bilo posle rođenja (de facto dopingom) i pre rođenja (genetskim izmenama). Obema se školama dr Rakić suprotstavlja: po njemu priroda je moralno neutralna, te da nema prostora za razgovor o moralnosti prorodnog; doping od sporta eliminiše „viteštvo“; genetsko pojačavanje inteligencije (iako nije nemoralno) uvodi kompetetivnost u majčinu utrobu što ne bi trebalo da bude smisao života.
I tako dalje.
Stanovište dr Rakića je prilično ugodno, nešto slično našem, ili čiji li je već, despotu koji voli Rusiju a poštuje Evropu dok u isto vreme voli Evropu a poštuje Rusiju. Moralno je neprihvatljivo ovo, pa ono, pa i nešto treće. I u sve u tom stilu. Ali nama, našem ili čije li je već, društvu bolno i hronično nedostaje upoznavanje sa i poštovanje prema fundamentalnim principima. Ne trebaju nam sasvim odlična mišljenja multidisciplinarnih doktora sa pet poslova za koja ne znamo na čemu se zasnivaju.
Dr Rakić je svakako za vakcinaciju i u tom polju je veoma čvrst, ali on ne govori da je srž vakcinacije u činjenici da je to evolutivno uspešna procedura koja nema mišljenje o pojedinačnim jedinkama. A to se mora reći ljudima: postoji mogućnost neprijatnih posledica vakcinacije i vi morate vakcinisati dete. Bilo kakvo uvijanje telom, poza čoveka kome se kaki, izaziva sumnju. Stvari su izvanredno jednostavne: postoji mogućnost neprijatnih posledica prelaska ulice i vi morate pustiti dete da je pređe.
Dr Rakić je pun priča o tome šta da ne radimo, ali te priče nam slabo pomažu u odgovoru na pitanje šta da radimo. Pre svega, bioetika svoj prostor za delovanje nalazi fundamentalno ukopanog u Hipokratovu zakletvu, odnosno u rečenicu „Najvažnija će mi briga biti zdravlje mojega pacijenta.“ U prevodu, lekar je obavezan da pacijentu ponudi najbolje što može. Izmena gena nas uči da se približava dan kada će oni ljudi za koje danas mislimo da su zdravi zapravo postati bolesnici, hodajući infarkti, moždani udari i alchajmeri u najavi. Tako izmena gena postaje obaveza zdravstvenog sistema.
Ali, šta, u smislu izmene gena, znači „zdravlje mojega pacijenta“? Naša je civilizacija logički postavljena na tri fundamentalne osnove, tri teorije za koje pretpostavljamo da važe uvek i svuda: kvantna fizika (u prostoru veoma malog), opšta teorija relativnosti (u makrosvetu) i teorija evolucije. Ova poslednja je karakteristična po tome što je ograničena samo na živa bića, dakle nas i one stvari oko nas koje imaju i mamu i tatu. Svaka, pa i filozofska, diskusija po pitanju živih bića, a pitanje dizajniranje živih bića jeste takva diskusija, mora teći u okvirima teorije evolucije. A kada tako postavimo stvari, problemi eksponencijalno narastaju.
Dr Rakić ne sumnja da je inteligencija prihvatljiv(ij)a osobina ljudi. On apriori ukazuje da je, što se tiče Homo Sapiensa, bolje imati više inteligencije. Pomalo napadno inženjering inteligencije opisuje kao mogućnost koja može doneti suštinsku prevagu, nešto važnije od boje očiju, gomile sinova ili punoće frižidera. Ovo je veoma sporna činjenica (bez ikakve ironije na koju nas stvarnost sistematski nagoni, bez podsećanja na činjenice koje kažu da je Toma predsednik države, Aleksandar premijer, Ivica ministar itakodalje), priča za male mace, koju niko nikada nije dokazao. Složen je skup ljudskih osobina i društvenih okolnosti koje dovode do uspeha. Tvrdoglavost ili povodljivost, pamet ili srce, radoznalost ili poslušnost. Šta je tu tačno? Postoji li istina? Ko će da je ponudi? Ko će da odluči? Ko će da bude ubeđen u ispravnost odluke?
Mi moramo da budemo pošteni i da primetimo kako, iako je tehnologija izmene gena spremna za korišćenje, stav o poželjnim ljudskim osobinama nikako nije onoliko jednostavan koliko dr Rakić takvim pokušava da ga prikaže. Laka mišljenja poput ovih iz intervjua ne pomažu ničemu do ličnoj promociji. A ovaj tekst je zapravo drugi intervju dr Rakića u kratkom vremenskom periodu, sa praktično istim, lakonogim stavovima. U ovom našem, ili čije li već, okruženju bojim se da nastaje nova (bio)etička gromada čiji će mlaki stavovi, koji ne služe promociji fundamentalnih naučnih principa već isključivo ličnoj promociji, doneti našem društvu mnogo novog lošeg.