Nazovite me nekritičnim ljubiteljem, zadriglim fanom ili koji se ono još pogrdni termin izvlači u ovakvim prilikama, ali nećete me pokolebati. Pojavljivanje novog materijala grupe Calexico ili barem najava onog što tek dogodine dolazi, kao u ovom slučaju, uvek je događaj vredan pažnje.
Ovo je osvanulo juče.
E, tako.
Dobro, de. Možda je Calexico neka vrsta fetiša u mom poimanju moderne muzike. Ali ostajem fasciniran integritetom ideje ceđenja suve drenovine – ili, da prevedemo u terminologiju suve Arizone, davanja duše pustinjskim pejzažima kroz razne introspekcije.
Pamtim jedan od prvih intervjua sa dvojicom koji čine Calexico koje sam pročitao, beše objavljen u časopisu Uncut, onih davnih dana dok sam bio pretplatnik. Joey Burns nije bio u stanju da čestito objasni šta ga je to toliko privuklo da napusti šumovitu Kanadu i naseli se u prašnjavom Tusconu. John Convertino je pričao kako se lečio od depresivnih stanja tako što bi uskočio u auto i vozio se pustinjom celo popodne, do noći.
Dakle, ima u pustinji nečeg što stvara potpuno suprotan efekat od onog koji nosimo u svojim stereotipom ograđenim razmišljanjima. Što se mene tiče, baš me ova teza neprekidno podseća da sam rob navika, predrasuda i nedomišljenih stavova. Rasprava o tome zašto je to tako nije za današnji dan. Danas ćemo uživati u muzici, slici i ideji koju ćete prilično lako izvući iz stihova koji se tako vešto utapaju u okrutni, ali prelepi pejzaž.
Album The Thread That Keeps Us će biti objavljen 26. januara 2018. Moje nestrpljenje otpočinje današnjim danom i trajaće sledećih 105 dana.