Sećate li se prvog uspešnog hita grupe Whitesnake? “Ain’t No Love in the Heart of the City” nikoga nije ostavila ravnodušnim, David Coverdale se potvrdio kao vrhunski pevač čiji se moćni glas sluša otvorenih usta, a sama pesma je najavila renesansu i novi talas britanskog hard rocka/heavy metala. Znam mnogo njih koji su spremni da se zakunu da je to najbolja pesma koju je Coverdale napisao u svojoj karijeri.
No, nisu u pravu. 
Pesmu čiji su autori Michael Price/Dan Walsh je prvi snimio 1974. godine Bobby “Blue” Bland, poznati bluzmen koji je voleo da u muziku koju je izvodio ubaci i elemente gospela, soula i funka. Uprkos Blandovoj harizmatičnoj pojavi i nesumnjivim izvođačkim sposobnostima, ovaj njegov singl je samo okrznuo top liste. No, sama pesma je ostala da živi, Whitesnake su je učinili slavnom.
Kako je Bland imao zavidnu reputaciju među muzičarima različitih žanrova, ovu pesmu su u svoj repertoar uvrstili mnogi velikani (pomenuću samo nama bliske – Allman Brothers Band, Maggie Bell, Chris Farlowe, Paul Weller…), tako da sam je čuo u barem dvadesetak interpretacija. Poslednja dolazi iz sasvim drugog sveta, a izvodi je Mary Coughlan.
Ova irska pevačica spada u njihove najbolje. Karijeru je počela relativno kasno, jer je imala vrlo turbulentnu mladost – sa 15 godina se ubijala od alkohola i narkotika, a uspela da je završi i u ludari. Posle završene srednje škole zbrisala je iz Irske u London, udala se i izrodila decu, a pravu karijeru pevačice započinje tek 1984. godine. Pokazala se veoma uspešnom (tuce snimljenih albuma je za svaku preporuku).
Coughlanova je specijalista u vodama jazza i folka, pa tako “Ain’t No Love…” u njenom izvođenju poprima sasvim novi ugođaj – naglasak je na emotivnosti i sentimentu, pa je time i poruka ove jednostavne pesme još direktnija.
Nećete se usrećiti u velikim gradovima koji “jedu” ljude i njihove emocije. 