Као што је Нови Београд важио за спаваоницу па се разгазио, тако је и зграда моје месне заједнице изгледала као промашај, једноспратница у низу приземних кућа у обичној банатској улици (не Банатској, та је четири ћошка даље). Међутим, временом се ту накотило којечега и ствар је некако легла.
Током последњих 30 година, откако навраћам туда, на простору од 100м око тог ћошка се измењало бар петнаест којекаквих дућана. Прехранину самоуслугу је наследио Гомекс; живинску месару некадашњег Јука/Агрожива (било је још једно име успут) је узео Цигула и претворио у месару, па печењару/месару, па само печењару, па на крају и то затворио и сад је коцкарница. Ту је и први овдашњи продавац воде; његов брат је имао хардверашку радњу одмах поред, па ју је после преселио у град а локал издао за дућан, који није дуго издржао. Сад је и ту коцкарница. Ту су и две пекаре, обичан дућан, чистачи тепиха, агенција за регистрацију кола, друга пиљарница, друга месара.
На суседном ћошку је никла комшијина пицерија/рођендаоница (да, то је сад реч). Али, иза месне заједнице, на паркингу…
Тек ту има свачега. У самој згради МЗ су и нека школа енглеског, пошта, апотека и бележник. Ту је и улаз у забавиште и неколико киоска и теретни улаз у самоуслугу. У киосцима су, редом, мењачница (и њен бивши киоск, мањи и тренутно ван употребе), киоск са слике премештен тамо, пиљарница, живинска месара.
Сав тај метеж ме привуче често, и ту сам шкљоцнуо небројено пута. Две комбинације ме посебно привлаче – ноћ и снег, ако може у панорамиксу и истовремено. То се још није десило, и све мислим да тек треба да направим онај феноменални снимак који би ухватио тај амбијент. Међутим, док сам цуњао кроз егзибиционистичку фасциклу, натрчао сам на овај снимак и схватио да сам већ био близу. И да сам снимио комад историје, нешто чега више нема.
Јер, ово је пре пет година. Овај киоск је после преузео његов власник, а овај што је био у кирији овде се преселио петнаестак метара ближе забавишту. После се неко сетио да је овај на тротоару, па су га склонили.
То вече смо ишли код комшије на пицу и лашко чрно, унук се лепо забављао, а ја сам, тај једини пут, на канону имао онај руски објектив Гељиос 40а. Исти проблем као и са оном јапанском дугом цеви, изоштравање је штогод лутрија, али зато светлосна јачина 2,0. И овако је снимак извучен на мишиће, 1/4 секунде при ИСО 1600 а и то је једну бленду мање него што је измерено да треба. Свеједно, успело је. Види се све што сам хтео да се види, светла су шарена, а и девојке се нису размазале, мада су у покрету (а у Покрету?).
Али само кад бих могао да ово изведем по снегу, па да навучем панорамикса… ех.