Pisanje o talentovanim ekscentricima poput Roberta Wyatta je nezahvalan posao. U mnogo knjiga i tekstova njegovih kolega sam nailazio na anegdote koje mi ni malo nisu pomagale da upotpunim sliku o tom neobičnom čoveku. Iz njih sam samo mogao da zaključim da su se u njegovom društvu svi dobro zabavljali i da su ga bezrezervno voleli.
Slušajući njegov izuzetan diskografski opus lako je zaključiti zašto je to tako.
Wyatt pripada onoj grupi muzičara koji nikada ne razmišljaju pravolinijski. Nick Mason, bubnjar Pink Floyda, svedoči da je “oduvek bio malo opičen”. No, niko ne dovodi u sumnju njegovo mesto kao jedne od ključnih figura u formiranju britanske jazz rock/psihodelične/progresivne/avangardne muzičke scene s kraja šezdesetih/početka sedamdesetih.
Soft Machine se i danas smatra jednom od najuticajnijih britanskih grupa, a muzičari sa kojima je Wyatt sarađivao postali su jezgo sasvim novog pravca – Canterbury sound/scena je publici ponudila amorfnu muziku bez ograničenja, prepunu najluđih ideja. Uostalom, već sam pominjao Wyattovu grupu Matching Mole koja je mnogo obećavala sve dok nisu eskalirali njegovi problemi sa alkoholom…
Obeznanjivanje je počelo tokom turneje Soft Machine po Americi, kada su bili predgrupa za The Jimi Hendrix Expirience. Partneri za pijančenje su mu bili Mitch Mitchell i Noel Redding, a po povratku u Britaniju najboljeg ortaka u piću pronašao je u Keithu Moonu koji ga je, kako sam kaže, naučio “voziću”: tura tekile, pa tura burbona, pa tako u krug dok ne popadaju…
Wyatt je i doslovno pao pijan sa četvrtog sprata zgrade tokom neke žurke. Ostao je paralizovan od pojasa naniže i bubnjarsku stolicu zamenio je kolicima. U jednom od svojih intervjua, pomalo cinično je rekao da mu je taj pad spasao život.
U ovakvim trenucima, posle tragičnih događaja koji iz korena menjaju život, većina ljudi poklekne i padne u depresiju. Wyatt se pokazao čvrstim i odlučnim, pa je posle oporavka zaglavio u studiju zajedno sa svojim vernim prijateljima (Nick Mason, Fred Frith, Dave MacRae, Richard Sinclair). Rezultat je bio singl sa obradom dobro poznatog hita grupe The Monkees “I’m Believer” koji se neočekivano plasirao u Top 30 singlova u Britaniji.
Ako malo bolje pogledate klip, na snimanju za Top of the Pops je učestvovao i Andy Summers, koji će nešto kasnije steći svetsku slavu kao član grupe The Police.
Ovaj singl je bio način da se skrene pažnja na Wyattov album Rock Bottom (1974), koji je jedno od onih remek-dela koje nemate sa čim da uporedite.
Poslednjih par godina ovaj jedinstveni muzičar se ne pojavljuje u javnosti. S obzirom na svoje godine, to nije nimalo čudno. Nadajmo se da je dobro.