Šta, zapravo, čuvaju toliki policajci?
Živimo u društvu koje je natopljeno agresijom. Ministri najavljuju odlučne borbe, tužioci iznose dokaze u medijima, razne grupe oštro reaguju. Stvorena je atmosfera u kojoj je brzina reagovanja mnogo važnija od promišljanja nad rečima, do te mere da se promišljene reči diskvalifikuju nedovoljnom brzinom pojavljivanja. Kao da je mišljenje na bilo koju temu nešto što iz čoveka izbija spontano, trenutno. Nije tako, naravno. Posebno ne kada mišljenje treba imati o nečemu što je toliko besmisleno da čoveka izbacuje iz ravnoteže.
Ove subote je trebalo da se održi Parada ponosa, koja je ove godine trebalo da preraste u Pride Week, Nedelju ponosa. Pa, šta je sve to, zapravo?
Parada ponosa je događaj karnevalskog tipa koji traje nekoliko sati, u kojem učestvuje ko god želi, a čiji su organizatori pripadnici LGBT populacije. Prošeta se ulicom šareno i/ili blesavo obučen, možda se održi i kakav prigodan govor, i to je to. Možemo da tupimo ceo dan, ali to je to, jedna blesava šetnja.
Nedelja ponosa je skup događaja homoseksualne tematike (izložbi, koncerata, performansa), koji je ove godine prvi put zamišljen, pa i počeo: imali smo performans homoseksualnog venčanja (nenajavljen, stoga i uspešno izveden), te izložbu fotografija Ecce Homo švedske umetnice Elisabeth Ohlson Wallin. Priloženi link pokazuje da fotografije koriste motive iz Novog Zaveta, prepakovane u savremeno okruženje i nafilovane homoseksualnim scenama. Lično, nalazim da su fotografije tehnički korektne, a da je tema već viđena. Ništa epohalno.
No, povodom izložbe došlo je do protesta, izveštaji govore o demonstrantima koji su nosili slike hrišćanskih svetaca i bunili se protiv izložbe, jer im je ona povredila verska osećanja. Eto jedne stvari koja je daleko od svakodnevne pameti: šta je to versko osećanje, i šta ga povređuje?
Zdrav razum kaže da je versko osećanje utisak o događajima iz svakodnevnog života vernika. Ukoliko je on u skladu sa verom (biti skroman, trpeljiv, darežljiv; ne masturbirati, ne ići u crkvu u dane menstruacije i otkrivene glave, suzbijati bludne misli; i tako dalje, nabrajanje može da potraje), versko osećanje nije povređeno. Pošteno govoreći, oko nas stalno postoji dosta stvari koje bi mogle da povrede nečije versko osećanje, što je posledica društvenog dogovora da su crkveni poslovi odvojeni od države. Prvo što mi pada na pamet su agresivne fotografije nagih žena koje svakog dana objavljuju dnevne novine. I hrišćani čitaju dnevne novine, ali ih ipak takve fotografije ne pogađaju u toj meri da imamo svakodnevne proteste ispred štamparija. Dakle, na takve stvari su se vernici navikli.
Tako dolazimo do zaključka da je preduslov povrede verskog osećanja nenaviknutost na sadržaj koji nije uskladu sa ubeđenjima vernika. Kada se ova definicija pročita, zdrav razum kaže da kod hrišćana već postoji reč kojom se takva situacija opisuje: iskušenje. Pa onda, da li je iskušenje isto što i povreda verskog osećanja? Trebalo bi da jeste, ali ipak postoji finesa: iskušenje je lično, dok je povreda verskog osećanja kolektivna.
Živimo u zemlji koja podrazumeva hrišćansku većinu, i to u ogromnoj meri. No, čitanje novina ukazuje da svakodnevno postoji dosta veoma nehrišćanskih događaja (ubistva, krađe, prevare, neverstva, narkomanija, huliganizam), kao i nedeljna realno bedna poseta bogosluženjima. Sve to mora da znači da u našoj zemlji postoji mali broj vernika, i ogromna masa deklarisanih vernika, vernika koji to jesu samo zato što je to moderno, ili korisno (ta većina je najverovatnije ista ona koja je svojevremeno bila komunistička većina). Logično, ali ipak indikativno: nalazim da je svako ko kaže da su mu povređena verska osećanja zapravo kolektivni vernik, vernik koji to nije van tople mase većine.
(Da smo načisto: nije ova raspodela nikako drugačija drugde. Vera je preteška stvar da bi je bilo koji čovek lako nosio. Čak i tamo gde ljudi marljivo idu u crkvu, crne hronike su sličnog obima kao i kod nas)
Činjenica je da težina iskušenja zavisi od snage vere. Što je vera jača, to se iskušenje lakše podnosi. I obratno, što se iskušenje teže podnosi, znači da je vera oslabila. Zato logično zvuči da je iskušenje trenutak kada vernik treba da ozbiljno razmisli o tome gde je grešio, trenutak za lično preispitivanje.
No, pošto je povreda verskih osećanja kolektivna pojava, lično preispitivanje ne dolazi u obzir. I to je još jedna stvar koja razlikuje iskušenje od povrede verskih osećanja (konačno, zovimo je u daljem tekstu PVO): PVO ne zahteva napor, to je najlakša stvar na svetu. Omojbože moja su osećanja povređena, ja sam u stanju smanjene uračunljivosti, pa nas ima takvih mnogo, ko zna za šta smo sve sposobni tako grupisani, ali nesumnjivo ne možemo za svoje ponašanje biti odgovorni.
Posebno je opasno kada PVO proglasi glava kuće, patrijarh SPC. Nažalost, upravo se to dogodilo: za izložbu je, u pismu koje je potpisao narečeni Irinej, rečeno da je dubokovređajuća. O istom trošku je za Paradu ponosa rečeno da je tragi-komična, te baca tešku moralnu senku na naš Grad, našu vekovnu hrišćansku kulturu i na dostojanstvo naše porodice, kao osnovne ćelije ljudskog roda. Patrijarh se poziva na hrišćansku većinu (o kojoj smo već govorili), ali i na brojne pripadnike drugih religija, što je već znak ozbiljne histerije.
Rekosmo, hrišćani (a moramo tu uključiti i tek deklarativne, jer samo sa njima objave patrijarha imaju ikakav smisao) su ogromna većina. Ta ogromna većina ima na raspolaganju 51 nedelju u tokom godine, dakle 98% vremena godišnje, da radi na slavljenju vekovne hrišćanske kulture, kao i na jačanju dostojanstva porodice, kao osnovne ćelije ljudskog roda. Teška je uvreda za razum prihvatiti da rad ogromne manjine (i još značajno smanjene brojnim pripadnicima drugih religija, kao i činjenicom da svi ateisti nisu homoseksualci) u toku 2% vremena godišnje može da bilo kako umanji ove većinske napore.
Eh, voleo bih da je ovde zaista u pitanju duboka i mudra briga crkve nad činjenicom da sloboda govora i ponašanja dovodi do dramatičnog povećanja iskušenja sa kojima se moraju nositi vernici. Uvek je za poštovanje bilo kakav plan, gledanje šire slike. No, biće ipak da je stvar u nečem drugom: sistematskoj nesposobnosti hrišćanske zajednice u Srbiji da kvalitetno promoviše vrednosti koje zastupa. Ta nesposobnost poprima tolike razmere da je jasno kako se radi o nezainteresovanosti, uljuljkanosti i lenjosti, uspavanosti iz koje se SPC trgne tek kada na se vidiku primeti kakva moralna senka. Najčešće je primećivanje prilično kratkovido, iz klase udarca u guzicu – patrijarhovo pismo se pojavilo na dan izložbe, premda je program bio postavljen na Internet prezentaciju Nedelje ponosa dobrih dve nedelje ranije. U nedostatku akcije pravog boga, crkveni lenjivci vade iz džepa deus ex machina: PVO.
Premijer Dačić je izjavio kako je obezbeđenje izložbe brojalo dve hiljade policajaca. Pitam se šta bi se desilo da tih policajaca nije bilo. Šta bi to demonstranti tačno uradili? Da li bi rušili i/ili tukli, ili bi mirno stajali ispred zgrade i eventualno uzvicima pokazivali svoje nezadovoljstvo? Iako događaji od pre dve godine ubedljivo čine ovo pitanje retoričkim, kada na njega odgovaramo ne smemo zaboraviti ko su demonstranti: to su ljudi koji veruju u neke od najubedljivijih poziva na mir ikada izrečenih; nije to nekakva komunističko-ateistička rulja koja ne zna niti ju je briga za zakon i boga. No, tu je spasonosni PVO, koji očigledno omogućava baš sve, od tugaljivih blogova preko razbijanja ambasada do ubijanja, i od svega abolira, a pre svega pred sobom. PVO je ultimativno sredstvo za čišćenje odraza u ogledalu.
Naravno, država je svega ovoga savršeno svesna. Svaki naš političar savesno odlazi na poklonjenje kod patrijarha. Sami političari imaju očigledne muke sa homoseksualnošću kao temom. I zbog toga, ne bez određene zluradosti, primećujem da dve hiljade policajaca uopšte nisu obezbeđivali izložbu.
Država je zapravo upotrebila dve hiljade policajaca da bi sprečila da povređena verska osećanja učine demonstrantima nažao.
Komentari su onemogućeni.