Ne znam kako će ovo ispasti, ali učinio sam kako sam učinio i sad nema natrag. Makar mi je savest mirna, jer neću lagati.
O čemu ja to? Da prostite, o niskoj pobudi koja je temelj današnjeg rada.
Dakako, reč je o eksperimentu na granici pristojnosti. Objasniću vam kada vidite sliku.
Eksperimenta radi, pre nego što nastavite da čitate, dajte u sebi iskreno mišljenje o ovom radu. Revidirajte ga po nahođenju na kraju i izvucite zaključak sami.
– * –
Jednom sinoć, a ponovo danas, desilo se da sam natrapao na neke fotografije “viđenih” autora koje su me potpuno zbunile. Naime, beše reč o fotografijama koje su očigledni škartovi, a koje su zanimljivom obradom dovedene na nivo izgleda delimično apstraktne fotografije. Zapravo, ničega čudnog u tim slikama ne bi bilo da su takve bile cele serije. Bilo bi jasno da je tehnički postupak izabran tako da predstavlja element izraza. Naprotiv, u oba slučaja bila je reč o očiglednoj seriji “čistih” fotografija (tematski povezani radovi, objavljeni pod istim naslovom), a samo po jedna fotka je bila “posebna”. A kako su te slike izgledale: u jednom slučaju beše reč o sporoj ekspoziciji koja je završila “smaknutim” kadrom, a na drugoj slici sve je bilo van fokusa, bez ikakvog dominantnog elementa kompozicije. Obe te slike su bile svedene na monohromatske, kontrast im je bio prenaglašen do apsurda, a pride je dodata i izvesna količina veštačkog zrna. Ali eto, to su umetnici, ko smo mi da sudimo o njima.
Jeste da sam celog dana imao druga, što ono kažu, pametnija posla, ali žuljalo me je. Nisam izdržao: odlučio sam da učinim isto što i mudroseri: dva autora, jedan iz Srbije, drugi (ako se ne varam) iz Amerike, očigledno su upotrebili veoma sličan postupak da od škarta naprave “delo”.
Kad možete vi, bratijo, mogu i ja. Na slici iznad ništa nije slučajno, osim prolaska vozila; da nije bilo to, dočekao bih neko drugo. Mrljavo je mojom zaslugom, obrađeno je po receptu koji sam opisao, mada nisam isterao toliko rigidan kontrast. Ovo je jedna od osam fotki koje sam napravio sa istom namerom (četiri u toku dana, četiri uveče) i imao sam muke da izdvojim “najbolju”. No, bizarno je to što mi se na dve fotke čak učinilo da, k-hm, ovaaaaaj, ima tu nečega…
Umetnost ne zna za granice. Ni za skrupule. Ne znam da li bih izdržao ono naknadno glumatanje, ali barem znam šta bi trebalo da radim, jer nagledao sam se takvih. Nikakvo raspravljanje: kad se svađaš sa nekim, ljudi ne ide razliku. Bitno bi bilo samo da u ključnom momentu podignem nos i zamišljeno pogledam u daljinu. To je alibi za sve: istovremeno sačuvam sebe i pretvorim napadača u idiota. Jedino je malo nezgodno to što ne više pušim, ima tome već neka godina, pa mi nedostaje važan koreografski detalj…
Najblesavije od svega je to što mene sad zanima da istražim ovu tehniku na veliko. Bez zadnjih namera kao što je bila ova, nego da celu seriju napravim, recimo, na pijaci ili u nekoj gužvi među ljudima… Ipak, ostaje jedno pitanje: želim li ja da dostignem perspektivu tog samozvanog prevazilaženja fotografskog kanona? Želim li da se pretvorim u mudrosera, poput one dvojice? Još uvek sa strane gledajući, a ne žureći nikud kada je reč o tehnikama u fotografiji, nekako nisam baš sasvim siguran u to.
– * –
Nadam se da ste revidirali mišljenje o toj fotografiji. Tačan odgovor na pitanje “šta je to” ne postoji, ali najbliži istini bi bio predlog “nije važno”.
“Ponekad je bik samo bik”, ha?
Testiraj na primeru, pošalji je u NG, možda prođe uz tu “priču”?
Kladim se da bi se pre desilo da ti prvi samuraj SP lično ispraši tur zbog omalovažavanja 🙂
… i da, dobro je povremeno prodrmati okolinu: bar ćeš se uveriti da slučajno ne spavaju na času!