Niste se čestito ni odmorili od nas, a evo već veeeelikog utovara.
Priznajte: kao da nismo ni falili. Doduše, falili ste vi nama.
Ali to je već neka druga priča.
U potpuno suludom obrtu događaja, ovih par nedelja iza nas je (nama bar) izgledalo kao da se oko nas ne dešava ama baš ništa. Razlozi za to su prozaični: neki od nas su imali sreće da budu preokupirani poslom, i to od one vrste da se iz toga možda čak izrodi neka zarada; nekima je posao izazvao autosugestivnu hipnozu, pa ne mogu da se izvuku iz beskonačnog resetovanja; sistem se ne podiže odavno. A nekima, vala, i nije tako lako, pa ne mogu da misle na vašu zabavu tako što će tumačiti stvarnost utovarajući je u šablon za čitanje između redova.
Naravno, nije tako da ničeg nema (eh, gde bi nam bio kraj kad bi tako bilo): mediji su puni nekakvih vesti u kojima dominira nekakav polusvet o čijim aktivnostima brzo saznajemo, a jednako brzo zaboravljamo. Ako ste osoba sklona gledanju svog posla, a televiziju gledate samo kad imate ideju da tako možete da se zaista zabavite, naučite nešto ili bar saznate nešto što ste sami ranije odlučili da želite da saznate, onda nastaje problem, jer za mnogo od tog polusveta nikad niste čuli, pa ne znate zašto se o njima govori i piše.
Ako na tom mestu neprepoznavanja imena i značaja nekih ljudi (koji su poznati zato što su poznati, pa se to onda zove staroslovenskim imenom “selebriti”) prestanete da razmišljate o njima, dobro je, jer se niste upecali na zamku koju vam priređuju oni koji mešetare resursima države zarad interesa o kojima ne znate ništa. Stari je štos da medijsku scenu treba zatrpati što većom količinom što banalnijih gluposti: tako na kraju, jednostavno, ostajemo premoreni kada na red dođe da se pozabavimo onima kojima u opisu posla treba da piše (a ne da se, tobože, podrazumeva) i svakodnevna odgovornost prema biračima.
Kada se izmaknete kanonadi tih banalnosti, još uvek niste učinili ništa da dođe do prave promene, ali ste im barem izmakli priliku da se usade u vaše glave. A to je u današnje vreme, braćo draga, veliki uspeh.
Možda nam nećete poverovati, ali upravo uspeh kompletne ekipe samuraja Skoja da se izmakne političarima i politici, pa makar na koji način, doveo je do toga da prošle nedelje ne bude utovara. Zato, ne ljutite se na nas što ste dve nedelje čekali na utovar nedeljom na Suštini pasijansa. Radije nam čestitajte na uspehu kakav se retko postiže.
A Njega? Njega i njegove možemo da zanemarimo, čak i ako opet dobiju izbore. To je zato što oni zanemaruju nas i krajnje vreme je da im uzvratimo.
U međuvremenu, ako nekim slučajem još uvek niste izabrali svoj način preživljavanja perioda predzborne kampanje, a nije vam se posrećilo da budete sauzeti kao što su (i dalje poslom) neki samuraji, mi samo možemo da vam predložimo da pročitate neku knjigu, posle nje neku drugu, pa još jednu, još jednu i još jednu… I tako dok vam bude po volji, nebitno da li su izbori ili nisu, idealno dok vas oči i pamet služe, bez vremenskog ograničenja nadajmo se dugo.
Zapravo, čitali vi ili ne čitali, gledali fudbal ili ne, smišljali zadatke iz matematike za svoje dete, gajili pačiće, negovali baštensko cveće, kuvali neka čudna jela bez namirnice Iks, fotografisali svoje lice napućenih usta dvadeset i više puta nedeljno, pospremili tavan, donirali SMS bolesnom detetu, zarezivali olovke, zakrpili stare patike, prevodili žedne preko vode, gajili iluzije u snopovima, šetali hiperprostorima, objašnjavali drugima šta je Tesla zapravo hteo da napravi, činićete pametnije nego da ulažete vreme u njih – one predstavnike raznih interesnih grupa koji vas ovih dana vuku za rukav da im date glas kako bi oni, u slučaju da na vlast dospeju, mogli da se posvete neformalnim oblicima pripreme penzionog fonda. Za svoje praunuke, to jest.
Znate li zašto je sve pametnije od pažnje upućene političarima? Zato što niste ništa preduzeli, niti ćete preduzeti, da se oni boje vas umesto što se već vi bojite njih. A dok se to pitanje ne reši, nema sledećeg koraka u evoluciji demokratije, koji god to korak bio.
Zapitajte se da li onaj koji vas vuče za rukav da traži vaš glas ima nameru da polaže račune za svoje postupke. Zapitajte se da li je ispalo da se vi bojite njih umesto da se oni boje vas. Zapitajte se da li postoji makar dovoljno vazduha za disanje u procesu traganja za nekim ko je vredan vašeg glasa. I na kraju, zapitajte se šta je to bolje kada glasate srcem nego pameću, jer rezultat glasanja srcem je isti kao i rezultat glasanja guzicom.
Ako baš morate, nema problema: glasajte vi guzicom ako želite, ma slobodno. Papir vas svakako već čeka na biračkom mestu. Samo, zaboga miloga, kad već koristite svoje biračko pravo na način koji ste sami izabrali, nemojte da trošite reči na prazne priče zašto ovako, a ne onako. To je vaša stvar i neka ostane samo vaša. Postoji sedam valjanih i nadasve opravdanih razloga za ovu molbu, a prvi od njih je da vaša priča o preferenci neke interesne grupe nikoga ne zanima.
Ali, ako baš morate da govorite (ma ne morate, nego ako baš-baš želite, pa kažete da morate), onda uvežbajte postavljanje nezgodnih pitanja ovim tobože nezavisnim anketarima što vas saleću. Pitajte ih brzo i u velikim količinama. Neka pitanja budu groteskna kao da ih je Ežen Jonesko sastavljao:
– Pošto niste rešili vodotokove, da li ćete subvencionisati nabavku ronilačke opreme za stoku u vodoplavnim područjima?
– Koliko glavnih gradova u Evropi znate da im je nacionalni muzej zatvoren već 15 godina?
– Zbog čega mislite da treba glasati za onog ko se diči nesposobnošću da upotrebi kišobran?
– Zašto ste pokušali da odgovorite na sva ova pitanja iako znate da su nebulozna i zašto ste u svakom odgovoru spominjali bivšu vlast? Zar ne mislite da je po toj logici za sve kriv Hamurambi?
Sve u svemu, pokažite im da ste luđi od svih njih zajedno. Biće vam lakše.
Savet Alana Forda:
Ili se pridruži ekološkom pokretu ili kreni sam da skupljaš smeće koje si rasuo po svetu. Nemoj da pričaš kako niko ništa ne radi da bi počistio tvoja sranja. Ovaj savet će vam biti naplaćen kada bude završena privatizacija komunalnih službi (očekujte 5% popusta na blagovremeno plaćanje).
Kako reagujete na TV kritičare-amatere? Kako izdržavate činjenicu da je aktuelna politička struktura upravo od njih naučila i dalje razvila psihološku metodu “svet je počeo od mene, a posle mene potop”? Da li im ikada išta odgovorite kad krenu da vam objašnjavaju kako je nekada sve bilo bolje i isključivo bolje, a ne “ove budalaštine na televiziji, treba to sve poslati na njivu da osete pravi rad, prostačine…” sa sve komparativnom analizom empirijskih primera boljeg života nekad i goreg života sad. Takvima se ne može…
Šta ono htedosmo? Ah, da! Takvima se ne može objasniti da su možda upravo oni bili aktivni učesnici konzumiranja onih, hm, vrednosti koje su još od ranih osamdesetih evoluirale u ovo sada.
Uzgred: ako ikada iko krene da pred vama brani rani opus Lepe Brene rečima “ona je vrhunski profesionalac”, obavezano ga podsetite na istorijski utemeljenu činjenicu da je vrhunski profesionalac bio i dr Mengele.
I šta kažete? Volite enigmatiku? Baš je to lepo… Pa, kad je već tako, recite vi nama pošteno i pravo: koliko dece je bilo u džipu?
Primećeno je da smo neprecizni… ona bela stotka što stoji dole desno i spominje neke knjige nije linak ka spisku preporučenih (ili, sakloni, obaveznih) knjiga, a i nismo obećali nikakvo propitivanje.
Ako ste tako nešto očekivali… pa, sastavite taj spisak sami. Razmislite šta vam je od dosad pročitanih knjiga pomoglo da proniknete između redova, šta vas je primaklo Suštini, a šta je bilo gubljenje vremena. Ako se na tom vašem spisku našlo i nekih sa negativnom količinom informacija (“sad znam manje nego pre čitanja”), te nemojte brojati u onih sto.
Nećete dostići tih sto budete li dan dangubili na fejZbuku. Jer, znate, vreme se kompresuje kad ste takvim mestima i celi dan prođe za oko pola sata, pa onda nemate kad da uradite sve ostalo. A jedino suštinski bitno tamo su reklame. A samo jedna reklama od milion je vredna pažnje. Recimo:
(tnx Toda via FB)
Ne razumete? Potrudite se malo. Evo, pokušaćemo ovako: budete li se bavili politikom, jedini način da preživite jeste da napadate i idete gore. Kad više ne bude puta uvis, a ponestane onih koje biste da napadate, počinje propadanje. Najpre sve izgleda kao da šetate, pa onda hodate brže nego što vam prija, pa potrčite i to izgleda kao da džogirate, pa onda trčite sprintom dok ima puta, pa kad ponestane puta… Ne, pazi ovako: neko je to odavno već prikazao šematski, precizno i dramatično.
Jeste li sad razumeli? Jeste, naravno: kontekst! Sad idemo dalje.
(U nedostatku dobrog vica, evo jednog dobrog vica koji svi znate.)
Sede tako jedne noći kraj logorske vatre: Vinetu, Zagor Te-Nej i Čapajev.
Ćute oni tako i puše, kad iz grmlja nešto šušnu.
Ustane Vinetu, ode u grmlje. Trenutak kasnije, začuje se TUP! Vrati se Vinetu sa šljivom na oku. Ne veli ništa, sedne, pripremi i pripali novu lulu i nastavi da ćuti.
Opet zašuška iz grmlja… Ustane Zagor Te-Nej, ode u grmlje. Nedugo potom, začuje se TUP! Vrati se i on sa šljivom na oku. Ćuti. Sedne i primi lulu od Vinetua, potegne dim i vrati lulu.
Nakon trećeg šušnja, ustade Čapajev i ode u grmlje. Posle nekoliko trenutaka, začuje se: TUP! TUP! I vrati se Čapajev sa dve šljive na dva oka. Sedne pokraj vatre. Vinetu mu doda lulu, ovaj povuče jak dim, malo se zakašlja, vrati lulu Vinetuu i nastavi da ćuti.
Ćute oni tako neko vreme, lula odavno popušena. I Vinetu prvi prekine ćutanje:
– Beli brate Čapajeve, zašto si dva puta stao na grablje?
Predlog za čitanje… Nije predlog za čitanje. Hajde da pokušamo ovako… Pre nekoliko godina, jedan drugar koji živi u Silicijumskoj dolini, na zapadnoj obali Amerike, pričao nam je o otkriću koje je pozitivno uticalo na njegov život: audio knjige. I taman je Šef hteo da se zgrozi naglas (znamo čoveka: prepoznali smo mu facu uoči ispaljivanja neprijatne replike), kad taj drugar krete da elaborira: od kuće kreće u pola osam ujutru, a gužva učini da ponekad čak i zakasni na posao u devet (srećom, priroda njegovog posla je takva da mu se to ne zamera). Gužve u povratku kući su ponekad i veće, a raspoloženje mu je obično takvo da ne sme da sluša muziku, jer mu se od muzike prispava. I otkrije čovek audio knjige, koje je uhvatio da sluša tih dvadesetak sati nedeljno koje provede za volanom na pravdi boga.
“Preslušao sam već dvadesetak knjiga”, reče, “i nemam nameru da prestanem. Baš mi je žao što ne mogu nigde da kupim audio knjige na srpskom…” I objasni kako mu uopšte nije jasno kad i kako bi mogao da se vrati knjigama, onim papirnim, jer jedva dočeka vikend da provede vreme sa svojom porodicom i malo oko kuće, a praznike i letovanja uvek provode putujući.
U slučaju zaposlenog čoveka, stvar je jasna. Međutim… Da li je audio-knjiga rešenje i za generaciju kojoj ne možete objasniti koliko su knjige važne za lični razvoj mladog duha? Teško je to proceniti, ali možete pokušati posredno: pojavio se kanal na Cevki po imenu “mp3book srbija” na kojem se nalazi preko 400 kompletnih pročitanih knjiga. Možda bi se nešto moglo pokušati sa tim resursom.
Nije to bez problema: neki naratori su neuki za taj posao, a nekima boja glasa baš i nije u skladu sa čestitim poznavanjem akcentuacije, pa je moguće da vam neće prijati. Međutim, ima tu i malo većih pitanja koja sugerišu zbrku. Recimo, nejasan je razlog čitanja izdanja koje nije za srpsko tržište. Nema tu problema kad razumeš hrvatske reči, neki od nas su godinama čitali izdanja iz tih izvora; ali zašto onda kanal ima reč “srbija” u naslovu? A uočavamo i jedan pravi problem – pored književnih klasika, tu se nalaze i popularni naslovi autora čiji literarni dometi uopšte nisu na nivou koji dozvoljava da se stave u red uz Dostojevskog, Tolstoja, Eka, Andrića, Kiša, Ćopića… Ali, dobro: ako je ovo makar nekakav mali početak promene agregatnog stanja knjige koja sluti na novo doba, neka bude.
Neće čin čitanja knjige (po nekima: isključivo papirne) moći da bude zamenjen tim drugim agregatnim stanjem i posledice, naročito po kognitivni razvoj naše dece, neće moći da se premere tako lako. Ali, neka se barem usađuju reči i fraze jezika u nekoga ko nije čitalac, ali je izabrao da bude slušalac knjige, pa i to je neka korist.
Tjah, što bi rekao Lajavi.
Poezija je prava stvar. Čak i u funkciji citata.
Najbolji ni u šta ne veruju, dok se
Najgori nadimaju od žestine.William Butler Yeats,
dva stiha iz pesme “Second Coming”
(“Drugi dolazak”, u prevodu Milovana Danojlića)
Dakle sve je tu, elektronski senzori, automatika, nema više fenjera na ulje od repice (aka kanole), nema šta da se mislite, ako je rampa spuštena čekajte da se digne, ako je dignuta vozi, Miško… Osim što to ne ide baš tako. Vežbajte vrat, može vam spasiti glavu.
Nije ovo jedina takva rampa. Evo šta kaže kolega samuraj zadužen za sve železničko:
Može da se desi. Posebno kod teretnih vozova (baš kao na slici), jer sistem funkcioniše po sledećem principu: voz gazi uključnu tačku, nekih par kilometara sa desne strane slike (koliko će mesto uključenja putnog prelaza biti daleko od prelaza zavisi od projektovane brzine vožnje na tom mestu). Tada se prelaz uključuje, počinje da zvoni i trepće, motke se spuštaju. Od tog trenutka pa narednih x minuta (što je je opet određeno projektovanim stanjem pruge) motke su spuštene. Ukoliko voz nagazi isključne tačke (sa leve strani slike), onda se motke podižu. Ukoliko voz u projektovanom vremenu ne nagazi tačke – motke se podižu. Dakle, kada naiđe spori i dugački teretni voz, nije čak ni toliko neobično da se motke podignu a da voz nije prošao – čak bih rekao da je neobično ako se motke NE podignu. Sve ovo naravno da može da se reguliše, ali zahteva sistematski rad i stalnu analizu stvarnog stanja pruge, brzina vozova, gustine drumskog saobraćaja. Ali država Srbija je treći svijet, ljudskog života cijena prava je sitnica.
Zaključaka ima dva:
1. kod ovakvih fotki uvek pitaj: “Da li su motke bile spuštene kada se voz pojavio na prelazu?”
2. moraš da budeš veoma pažljiv na prelazima preko pruge.A semafor na kome je žuto nije železnička stvar, to je stavio neko iz Puteva Vojvodine ili kako se već to zove. Železnički uređaj su ona dva blinkajuća signala na trouglu koji su na slici isključeni.
(hvala Zlobi na prilogu i NN samuraju na elaboraciji)
Volite li Kandinskog? Umetnost Vasilija Kandinskog je dobro i korisno voleti. Ako volite njegovu umetnost, niko ništa ne sme da vas pita, jer svi misle da nešto znate, a ne žele da otkriju da sami ne znaju ništa, pa ćute. A sve to nema veze: suprematizam ili globalizam, ko te pita: kad neko ćuti a niste morali da ga ućutkujete – pa gde ćeš bolju posledicu!
Izaberite repliku Kandinskog po volji, pa je naručite od ludaka iz Slovenije.
I nikad, nikad ne zaboravite: svaka situacija treba da se tumači isključivo u kontekstu koji je važio u trenutku njenog nastajanja. Doduše, važno je i to koga ćete napokon pitati za to tumačenje.
Dobro, de: nije to baš uvek tako. Danas je česta pojava da se stvarnost izvrće. Ne rade tako samo drugi: radili ste i vi tako nešto ili radite još uvek. Problem je u tome što neko može to da uradi pre vas, a ako se to tiče vas, onda jao vama. U zavisnosti od nečije potrebe da nekoj publici pokaže kako je nešto dobro ili loše, on može naknadno da promeni kontekst nekog događaja. A onda vam ne preostaje ništa drugo nego da potrošite sto puta više energije da dokažete da to baš i nije bilo tako kako neki drugi ljudi pričaju.
Zbog toga vas pitamo ponovo: da li mislite da baš svako mora da se bavi politikom i da je loš onaj ko se politikom ne bavi? Znate, postojimo i mi, koji događajima ne želimo da naknadno menjamo kontekste.
Zapravo, imamo predlog za čitanje, uz dužno izvinjenje onima koji nisu vični čitanju sadržaja na jeziku zapadnih imeprijalis’ćkih tendencija. Elem, čovek razvija tezu po kojoj je jedna televizijska trakavica imala kritično važnu ulogu u rasturanju rečenih zapadnih imperijalis’čkih tendencija.
Maybe intellectuals have always been persecuted and shoved in lockers, but something in my gut tells me we’re at a low point — where social media interaction has replaced genuine debate and political discourse, where politicians are judged by whether we’d want to have a beer with them, where scientific consensus is rejected, where scientific research is underfunded, where journalism is drowning in celebrity gossip.
I see Kim Kardashian’s ass at the top of CNN.com, and I am scared.
Maybe it’s all harmless fun. Like the good-spirited laughter of a live studio audience? Maybe. But I am sincerely worried we have not done enough to cultivate intellectual curiosity within our culture.
Nekad je lako bilo da se razvije turizam. Sazidaš hotel, asfaltiraš drumove, obučiš loše đake da budu kelneri, naučiš muriju da prepozna turiste i da na njima vežba finoću… Dobro, de, nije baš bilo lako, ali uspevalo se. Danas više nema tih uopštenih turista, nego ih ima sto fela i svaka hoće nešto za sebe, što pak ostalima ili smeta ili ih se ne tiče. Pa ti sad zidaj ovo za ove, ono za one. Nezgodno.
Doveli tri psa kod veterinara i oni među sobom razgovaraju.
– Zašto su tebe doveli? – pitaju jednog.
– Moja gazdarica kupila persijski tepih i ja se na njega popišao, pa je popizdila. A odkud sam znao kol’ko je koštao? Samo sam hteo da ga obeležim! I sad će me ubiti injekcijom.
– I ja imam sličan problem. Moj gazda kupio Porše i mene stavio na zadnje sedište, pa krenuo da vozi tako brzo da sam se ja od straha upišao. Gazda poludeo i sad me doveo da me ubiju injekcijom…
Pitaju trećeg zašto su ga doveli, a on odgovori:
– Moja gazdarica voli da hoda po stanu gola. I sinoć se sagnula da nađe nešto ispod kreveta. Naguzila se tako slatko da mi došlo milo, pa sam skočio na nju i nategnuo je.
– Pa zato će te sada ubiti! – kaže prvi pas.
– Ma, ne… Meni će samo skratiti nokte i malo ih isturpijati.
Konkurs za najlepše mesto na svetu: predstavljamo vam kandidata broj 4.
Neki se žale na lošu turističku ponudu, što je zaista bez veze. Za dobru turističku ponudu je potrebno svega nekoliko sekundi. Žedni ste? Tri, četr:
Idite kod čika zube na vreme da ne bi posle bilo jao.
Neke simpatične koincidencije (da ne kažemo – sinhroniciteti) dovele su nas do razmišljanja da neke prozaične teme mogu da budu jednako dramatične kao i suštinske rasprave poput onih o hrani. Tako, recimo, ovi što su se izubijali da pokažu kako su ovi izbori nešto, kao, bitni za sudbinu ove zemlje natežu se sa svojim neistomišljenicima nalik onim raspravama o izvoru hrane kao relevantnom činiocu zdravlja. Argument ovaj, argument onaj, ako samo malo ućutite i poslušate (jer ćutanje je zlato, a svako je kovač svoje sreće, razumeli ste), primetićete isto: što manje činjenica znaju, to su glasniji. Što su glasniji, to su više zainteresovani da svoj pravi izbor dokažu isključivo tako što će dokazati da onaj drugi greši. A zašto tako? Pa, zato što ne mogu da dokažu da su u pravu, pa silogizam “ako ti grešiš, to onda znači da sam ja u pravu” prolazi u populusu.
Ništa to ne vredi. Svi su isti: što se više upinju da pokažu kako su posebni, to brže dokazuju da nisu. I zato ovog popodneva priuštite sebi dobru dozu ćutanja. Potrošite mnogo ćutanja i sledećih nekoliko nedelja, jer ćete biti u prilici da svedočite kako oni koji mnogo govore malo kažu. Oni su interesna grupa pod rednim brojem iks i njih ne zanima vaše mišljenje niti žele da vam saopšte šta zaista misle: oni samo hoće vaš glas. A šta i kako mislite, šta i kako jedete i da li uopšte imate da jedete ono što biste želeli, njih ne zanima.
Mi, kao i obično, ne želimo da vi budete uskraćeni za svoje želje, namere, potrebe i mogućnosti, naročito kada je o hrani reč. Ako vam se jede meso, jedite ga. Ako vam se jede salata, jedite je, Ako vam se jede trulo voće, nemojte ako ne morate: pametnije je od njega napraviti rakiju, dok još možemo; ali ako baš insistirate, aj’ dobro, jedite i kljuk ako volite. Ako vam se jede kamenje, ma samo izvol’te. Šta god da spravljate za jelo, činite to veselo i sa entuzijazmom osobe spremne na uživanje u onom što sledi, pa taman to bila i ona strašna prekrupa što se preliva mlekom ili jogurtom. Prijatan ručak vam želimo!