Ne mogu da izdržim. Moram da ispravim jednu nepravdu.
Znam, tužno je i patetično sad to potezati. O mrtvima sve najlepše i ostale gizdave parole koje nisu ništa drugo nego kliše.
Znam i to da svetom hodaju lenji mozgovi, a to je strašnije od smrti jedne pevačice koja je deset godina hodala stazom samouništenja i najzad uspela u nameri. Posebno me je isprovocirala nepažljivo izrečena i nehotično pogrešna kvalifikacija moje školske drugarice, koja je na fejZbuku napisala:
Ostavila je pesmu za sva vremena..
E, pa neće biti. Nije Whitney Houston ostavila nikakvu pesmu. Koliko znam, ona u životu nije napisala nijednu pesmu – pevala je ono što joj drugi napišu. U slučaju o kome je reč, ona je ostavila svetu jednu nezaboravnu interpretaciju. I to je to. Ne, to nije bilo malo. Ali da se zna ko kosi, a ko vodu nosi.
I zato, sasvim nehotice se navadih da delim pamet okolo, kao da je imam previše, Bože me prosti. Želim da vam skrenem pažnju na jednu lepu i važnu pesmu iz 1974. godine, u izvedbi autorke.
Jesmo li se razumeli?