Primih danas mail u kome se u jednom delu pominje “čekam k’o ozeblo sunce”. Hm, kako Sunce može biti “ozeblo”? Možda se misli na ono što narod zove “zubatim Suncem”?
Ma jok. Izreka bi trebalo da glasi “čekam k’o ozebao (ili ozebli) Sunce”, u smislu da se nešto 
čeka kao što onaj ko se nahvatao hladnoće jedva čeka da ga Sunce ugreje. No, to se nekako permutovalo u govoru tokom vremena, i začuđujuće je (ili ne?) da osmoro od deset ispitanika (sproveo brzu anketu u svom radnom okruženju) misli za nepravilnu varijantu da je ona ispravna.
To me je podsetilo na još jednu čestu permutaciju – reč je o izreci “s mene pa na uštap” koja se najčešće koristi u nepravilnom obliku “s mene pa na uštrb”. “Uštap” je izraz za pun Mesec, tako da se ova izreka upotrebljava kada treba slikovito predstaviti nešto što se dešava poprilično neredovno, sporadično (s jedne Mesečeve mene na drugu).
Šta dalje? Da li ćemo i ubuduće, kao papagaji, ponavljati i prenositi izreke metodom gluvih telefona, bez ulaska u njihovo značenje? Da li će naši potomci govoriti “Kom’ drug Omer, ja mu kopam, sâmu nju padaj”?
i bolje da ne pokušavam. Ali, na neki način, neke scene mi se sada vraćaju i pitam se kako bi izgledale kada bih im pristupio kao scenama bez boje, samo igrom svetla.
