Poslat na lomaču zbog nauke

Na današnji dan pre ne tako mnogo vekova, pala je najpoznatija žrtva napretka u istoriji Inkvizicije…

Giordano Bruno je rođen kao Filippo Bruno 1548. godine u okolini Napulja. Školovan među Augustincima, kao junoša se priklonio Dominikanskom redu, gde se i zamonašio u 24. godini života. U to vreme, pročula se njegova veština pamćenja. Reč je o tome da je razvio specifičnu mnemoničku tehniku koja mu je omogućavala da upamti veliku količinu zapisanog teksta. To ga je čak dovelo pred papu Pija V pred kojim je demonstrirao to znanje.

No, Bruno je imao peh razmišljanja svojom glavom, što je u 16. veku bilo možda čak i opasnije nego u vreme socijalizma. Odmetnuo se iz monaškog života posle jedanaest godina, a nakon što je već počeo da luta i prihvata ideje koje nisu išle pod kapu katoličke crkve. Prvi put je uzet na zub kada je uhvaćen sa nekim prepisima radova Erazma Roterdamskog, koji je bio anatemisan od strane crkve. Poricao je dogme, smatrajući da su religija i filozofija nespojive (ajdeee!). Smatra se autorom panteističke ideje da se sve sastoji od večne supstance, što dalje znači da su bog i priroda jedno te isto.

E, sad tu idu neka objašnjenja tih filozofskih antisholastičkih principa koja zvuče kao da ih je Edvard Kardelj diktirao Stanetu Dolancu kad su obojica bili mrtvi pijani, pa ne umem da raščivijam, a neću tek tako da prepisujem.

Onaj za nas važni deo jeste da je Đordano Bruno proširio Kopernikovu heliocentričnu teoriju. Kopernik je bar bio skroman, pa je Sunce stavio u centar svemira, dok su zvezde u spoljnom sfernom sloju. Bruno je pogurao dalje tu ideju u tezu kako je i Sunce samo jedna zvezda, baš kao i sve one druge, te da se i oko tih sunaca vrte neke planete na kojima su nastanjeni neki drugi ljudi.

To je bilo već previše za Rimsku Inkviziciju, pa su ga pozvali na informativni razgovor. Taj razgovor je trajao sedam godina i završio se lomačom na trgu Campo de Fiori u Rimu, 17. februara 1600. godine. U istoriji će ostati zabeleženo jedno od najlicemernijih izricanja kazni koja su ikada zapisana:

Kazniti, dakle, brata Đordana blago i bez prolivanja krvi.

Da li je vatra bila dovoljno blaga da se brat Đordano uguši pre nego što ga je plamen zahvatio, to nećemo nikad znati.

Da pomenemo još dve stvari.

Prvo, zbog poređenja sa onim što su radili Kopernik i Tiho Brahe pre njega, kao i Kepler i Galilej posle, danas vlada prilično iskrivljena slika da se Đordano Bruno bavio astronomijom u klasičnom smislu te reči. Nije takav slučaj, bar ne u klasičnom smislu – Bruno nije bio posmatrač koji je uspostavljao matematičke modele za ono što je video (to je, ipak, prvi uradio Kepler). Umesto toga, Brunova kosmologija je filozofska pre nego matematička i kao takva, iskreno govoreći, pomalo naivna. A nije da nije, na mahove se koristio verbalnim tehnikama koje pripadaju klasičnoj dogmi; verovatno je tako prikrivao sopstvenu zbunjenost idejama koje je sam sklopio. Ali svejedno: Brunov uticaj u nauci je nesporan, jer te ideje su bile seme; na stranu što je bio u pravu što se tiče uloge zvezda. A time što je položio život za te ideje, ne odričući se od njih ni po cenu “blage kazne, bez prolivanja krvi”, utemeljio je i novu vrstu mučeništva koja je i dan-danas izrazito simbolična kada je reč o vizionarima u svim sferama nauke.

Drugo prisećanje proizilazi iz onog što se Brunu desilo: to je Galilejev okršaj sa Invizicijom 1633. godine. Sećanje na to što se desilo Đordanu Brunu ostalo je sveže i Galilej je znao da će verovatno proći “sa blagom kaznom, bez prolivanja krvi” ne bude li se odrekao svojih učenja. Kućni pritvor, bez pristupa knjigama, bio je dovoljno velika kazna za Galileja. I ta priča se oslanja kao komplement sudbine Đordana Bruna; zajedno čine celovitu sliku o ceni borbe za slobodnu naučnu misao.