Tjah… Mora ponekad i to da se desi, izgleda. Tako mi i treba kad sam se uplašio nekoliko kapi kiše…
Malo sam se našao u nebranom grožđu: imao sam planiranu fotku za dvestoto izdanje u drugom ciklusu “jedna na dan”, a ispostavilo se da ta nije prava. A drugu spremljenu nemam… Svejedno: uradio sam tačno ono što sam zamislio, makar da pošteno izvedem plan do kraja. Reč je o ovome:
Fotka je iz jučerašnjeg kontigenta, ali je bila planirana za danas. Reč je o tome da sam se nameračio da opaučim takvu fotku, unapred zamišljajući da je obradim kao monohromatsku sa zadržanom crvenom bojom. Međutim, kako sam izvadio fotoaparat iz torbe, tako je počela da rominja kiša. I onda sam brzo opalio par fotki, pa vratio mašinu u torbu i uhvatio put pod noge bre. Da je bar pala neka kiša, nego ispade lažnjak od trijesšes’ kapi po kvadratnom metru, nedovoljno za paniku. Ali eto, uticalo je da napravim loš kadar i, pride, da ne napravim dovoljno varijacija.
Presuda: mišn not akomplišd, uz buuuu! 
Ako sam se već uplašio kiše (koje nije bilo u tom času), mnogo bih pametnije postupio da nisam ni pokušao da slikam. A drugo, naučio sam: osim u neponovljivim situacijama, “tras-tras” žurba je neprijatelj kvalitetnog rezultata. Ne može se ništa postići na prečac; moja krivica je tim veća što sam to već znao, ali nisam poštovao.
Ako je za utehu, pouka je jasna: ja ne umem da proizvedem dobar rezultat ako se žurim. Sledeći put idem u kišu; već sam naučio kako da zaštitim fotoaparat od kiše. To će biti jedini način da se iskupim za ovaj kukavni rezultat.