Da, znam: o ukusima se ne raspravlja. A istina je, ovu sam napravio na osnovu sopstvenog ukusa. Povlađivaću samo sebi, jer to je jedini način da preživim…
Sedeo sam u polumraku sobe, Jasna je čitala nešto na svom laptopu, a ja sam se zablentačio u mirišljavu sveću koju ona upali da prikupi miris duvana. Osim što sam našao da je igra senki iz sveće zanimljivije štivo za gledanje od bilo čega na televiziji, skontao sam da postoji način da izvedem fotku na tačno određeni način; a tehnike koje uobičajeno koristim da fotografišem tako nešto nisam isprobao praktično nijednom otkad imam DSLR.
Do željene fotke sam došao posle manje desetak ekspozicija; jedino nisam znao hoće li fotka na kraju biti monohromanska ili ću da pirnem neku boju. U poslednji čas sam odlučio da to bide varijacija sepije.
S obzirom na to da je sveća bila jedini suvisli izvor svetla, gurnuo sam ISO faktor na maksimalnih 6400 (nisam uključio opciju fotoaparata da radi do 12800, jer ta interpolacija je neupotrebljiva). Znao sam da ću dobiti šum na slici, ali već unapred sam znao da ću to prikriti “prirodnim” zrnom koje simulira visokoosetljive komponente analogne fotografije.
Presuda: mišn akomplišd. 
Fotka izgleda kao crtež, čime sam sebi bezočno udeljujem kompliment. 
Ograničeno svetlo je učinilo sve kako treba, a konture čaše su dale idealan šlagvort za prostu kompoziciju. Jednostavnost dominira, što je uvek dobra stvar. Odsjaj sa površine stola je dao novu dimenziju, a raznorazne fleke i flekice nisam hteo da uklanjam, mada to ne bi bio neki problem, jer nisam hteo da pravim sterilnu sliku. Najzad, u toku obrade sam isprobao i jednu “čistu” sliku, bez šuma i zrna: ispala je totalno dosadna.
Mogu da budem zadovoljan, jer sve češće unapred dobro pogađam pravu pozitivnu distorziju na slici. Ovde je to kombinacija zrna, mraka i fleka, pa čak i nečistoće na površini stakla: dokaz da je reč o često korišćenom predmetu.