Celog dana sam zavirivao ne bih li procenio da li će biti dovoljno sunca za zlatni sat. I bilo je i nije bilo, ali Aninog autobusa nikako nije bilo, pa sam imao neočekivanih 40 minuta fore dok sam dočekao da stigne. Bavio sam se okolinom autobuske stanice i već sam se “ponadao” da će se naći neki revnosni građanin da me prijavi policiji što šetam naokolo i slikam, ali to se nije desilo. A zlatnih nekoliko minuta se desilo, doduše uz potrebu da izvlačim detalje iz RAW slike…
Već sam prepoznao da sivilo mogu najlakše rešiti tako što ću napucati tri ekspozicije koje ću zalepiti u HDR. Sad sam se izveštio, pa najpre proverim da li u nekoj od tri fotke ima dovoljno informacija da je obradim bez HDR povezivanja. Baš je bio takav slučaj sa nekim fotkama sa ove sesije, ali ne i u ovom slučaju. Posebno je bio zanimljiv tretman pregorelog dela slike: to je baš mesto gde je Sunce na čas probilo oblake i dalo oštar sjaj. Mogao sam da napravim tri koraka ulevo da bih sakrio taj sjaj, ali onda bi pala dinamika na fotografiji: ovako je ispalo bolje.
Presuda: mišn akomplišd, mada na mišiće. 
Ne, nije HDR bio problem, a i narušenu perspektivu sam lako ispravio jer sam se najzad setio da dam dovoljno lufta oko zgrade. Problem mi je napravila zona levo od zgrade, od krova susedne kuće do visine trećeg sprata. Najpre je bandera morala da leti napolje, pa sam morao da prikrpim nebo, oko čega sam se prilično namučio. Moje veštine fotošop-retuširanja baš i nisu na visini; moraću da se pozabavim time, što ću i učiniti čim mi, ovih dana, sa Amazona stigne Kelbyjeva knjiga o programu Adobe Photoshop CS6 za diđitalne fotografe…
Idemo dalje.