Jedan koncert klasične muzike

Uostalom, ni Betoven danas ne diriguje na izvođenjima Pete simfonije, osim možda u Jagodini…

Kada me je Grba pre skoro dva meseca počeo nagovarati da idemo na koncert benda koji Sinoć, photo by Grbaizvodi Pink Floyd, prvo sam bio skeptičan. U redu, svi se mi po klubovima veselimo kada neka lokalna grupa praši stvar omiljenog nam benda – štaviše, više puta sam uzimao mikrofon u bendu kolege mi Igora kada zasviraju prvi taktovi “Another Brick In The Wall Part 1” (ne, to nije “vidontnidnoeđukejšn“), ali to je daleko od prave stvari. A onda sam posetio YT, odgledao neke snimke Brit Floyda sa prethodnih koncerata, nazvao Grbu i rekao mu gornju rečenicu iz uvoda.

Pink Floyd je klasika, i ono čemu smo juče prisustvovali je vrhunsko izvođenje klasičnih dela od strane vrhunskih muzičara. Ne od strane onih koji su je i komponovali, doduše, ali mislim da je sinoćna reakcija publike odala veću počast originalnoj ekipi time što smo pljeskali njihovim ostvarenjima bez da su oni lično bili prisutni. Kao što Grba pomenu u jučerašnjem postu: “Možda ćemo gledati Watersa u Beogradu, možda čak i Gilmoura (mada sumnjam), ali uz svo poštovanje – to nije Pink Floyd.”. Ona postava na sceni prošle večeri je još manje Pink Floyd, ali ono što smo slušali prošle večeri  je definitivno bio Pink Floyd – muzika je postala veća od njenih tvoraca.

Bili smo dobro raspoloženi još od samog ulaska u Sava Centar – videli smo tablu koja je upućivala ka velikoj sali na kojoj je stajalo “Kongres Jehovinih svedoka na znakovnom jeziku”. “Ha”, rekoh ja, “u prvoj lekciji znakovnog jezika ih sigurno uče ovome”, i tu napravih imitaciju uglavljivanja stopala u vrata. I gle čuda – ulazimo u salu, kad na ono na ekranu stoji “A Foot In The Door – The Best of Pink Floyd”, što je zapravo naziv turneje.

A svirka… šta da vam kažem, evo set liste pa proberite šta ko voli:

  1. Shine On You Crazy Diamond
  2. Learning to Fly
  3. See Emily Play
  4. Money
  5. Us and Them
  6. The Happiest Days of Our Lives i Another Brick in the Wall Part 2
  7. Get Your Filthy Hands Off My Desert i The Fletcher Memorial Home
  8. Pigs (Three Different Ones)
  9. Echoes
  10. Time
  11. The Great Gig in the Sky
  12. Have a Cigar
  13. Wish You Were Here
  14. One of These Days
  15. Hey You
  16. Is There Anybody Out There?
  17. Nobody Home
  18. Vera
  19. Bring the Boys Back Home
  20. Comfortably Numb
  21. Run Like Hell

Najupečatljiviji trenuci večeri:

  • Momenat kada negde usred “Learning To Fly” shvatim da su mi oči zasuzile.
  • Dva tinejdžera ispred nas koji su nasred koncerta ustali i krenuli da se klanjaju dignutih ruku.
  • Dve klinke od 7-8 godina koje su puna dva i po sata đuskale u prolazu između redova (bravo za roditelje).
  • Grba kojeg čujem desno od mene kako viče “Tooooo” negde usred “Echoes” Smile

4 komentara na temu “Jedan koncert klasične muzike”

  1. Moram da načinim i svoju listu naj-momenata, u protivnom će mi izbledeti iz sećanja:

    • originalni film koji ide uz See Emily Play i, uopšte, izvođenje te numere
    • bubnjarev rad na uvodu u Time
    • devojka je oduvala publiku svojom izvedbom The Great Gig in the Sky (isprati link u tekstu i saslušaj!). Tu se desilo ono ježenje u talasima za koje ja obično kažem “sad znam da je vredelo doći”.
    • Echoes: ubiše boga! 😀
    • apsolutno precizna sinhronizacija zvučnih efekata i slike na “televizoru u sobi” tokom izvedbe Nobody Home
    • lik koji se podmetnuo da glumi Floyda u delirijumu pri kraju vokalnog dela Comfortably Numb i prava ćuška kojom je “doktor” ispitivao da li je pacijent najzad počeo da reaguje na spoljne nadražaje
    • i još ponešto što ću i sam da zabeležim 😉

    Bilo je jako dobro biti na tom koncertu.

  2. Ah, da: zaboravio sam na siromaška koji je glavni rmbator na sceni. To je onaj što svira perkusije, bariton i tenor saksofon, akustičnu gitaru, bas gitaru dok basista izigrava doktora, šta ono još beše… Sreća njegova da Floydi nešto nisu forsirali usnu harmoniku, violončelo°, fagot, tubu i, uostalom, ksilofon.

    ________
    ° Pre nego što se nađe neko da me uhvati u neznanju o upotrebi violončela u opusu Pink Floyda, da kažem ovoliko: nosio sam ploču Atom Heart Mother u rukama od Stokholma do Kikinde. 😀

Komentari su onemogućeni.