Morao sam da se vratim. Da proverim tu scenu i da nađem mir sa njom.
Rekoh već, na prethodnoj fotki beše dilema da li da uslikam luster naglavačke. Nisam to uradio, ali crv je ostao negde u mislima…
Poenta je u tome da sam poslednjih dan-dva istovremeno radio dva-tri, pa čak i četiri posla. Kad sam imao upola godina manje nego sad, možda bih se i ponosio time. Danas se stidim kad uhvatim samog sebe u multitaskingu. Dragi moji, čitajte mi sa usana: multitasking je princip za budale. Verujte onom ko ima dovoljno godina da sme da prizna kako je veći deo svog života proveo kao budala. Znam, nećete mi verovati, ali to je već vaš problem. Ako je ikakva uteha, neću likovati što sam bio u pravu onog dana kad i vi to shvatite.
Kao pokoru, dan za sobom sam učinio linearnim. Pa dokle god da stignem. Nisam stigao daleko, ali sam makar sopstvenim snagama napravio korak. Malo li je? Ostade samo jedan problem, ovaj što sledi.
Presuda: mišn not akomplišd. 
Druga uzastopce. Phui. Kako god okreneš, ovo je fotka koja ne znači ništa. Istina, ima solidnu strukturu i mogla bi da posluži kao predložak u nekoj ozbiljnoj obradi. Ali, niti se ta obrada desila, niti sam ja išta naučio iz ove scene. A provesti dan u kome ništa nisi naučio, to je loš dan, je li tako?…
Sledi angažovanje kalibratora; biće tokom vikenda. Krajnje je vreme da zaokružim hodogram obrade fotografija na novoj platformi. Bez pouzdanja da gledam u tačno svetlo i tačne boje, od posla nema ništa.