Robin Trower je gitarista sa identitetom. Možda njegov manir sviranja nije po volji svakom ljubitelju dobrog prangijaškog rock’n’rolla, ali meni jeste. Za danas biram žestoku stvar sa njegovog drugog solo albuma Bridge of Sighs (1974), koji lično smatram najboljim u njegovoj karijeri. Namerno ne biram naslovnu numeru, koja je neizbežni deo svake moguće kompilacije o Robinu Troweru: radije biram prangiju po imenu “Too Rolling Stoned“.
Blues poetika Robina Trowera mnoge podseća na nekog drugog: to je najveći usud koji taj skromni čovek, a sjajni muzičar, trpi celog svog veka. Omiljena uvreda onih koji ga ne vole glasi da je to najbolji imitator Jimija Hendrixa, što je prilično glupa kvalifikacija površnih slušalaca muzike. Uz toliku galamu preteklu već četrdeset godina, našlo se premalo onih koji su konačno shvatili da je to, ponavljam, gitarista sa identitetom. Danas kada se popularnost muzičara stiče medijskim delovanjem, a ne dobrim muziciranjem, ovakvi donkihotovski likovi ostaju u zapećku, što je nepravedno.
Meni je svirka Robina Trowera veoma po volji, a nije da nisam istražio ceo njegov opus (uključujući i petogodišnji rad u zlatnom periodu grupe Procol Harum). Ovih dana objavljuje novi album Roots and Branches sa obradama klasika bluesa i rock’n’rolla; ono što sam čuo, zvuči intrigantno. A poslednji autorski rad beše pre nešto više od dve godine: The Playful Heart je objavljen u decembru 2010. Robin Trower je veoma aktivan i plodan muzičar; zavirite u njegovu diskografiju. Osim pomenutog Bridge of Sighs, vašoj pažnji preporučujem još albume For Earth Below (1975), Go My Way (2000) i Seven Moons (2008). Potonji album je saradnja sa starim prijateljem Jackom Bruceom, još jednom legendom britanske rock scene.