Kako prolazi život, moja mladalačka sklonost ka složenim muzičkim formama sve više lapi. Baš kao i ja. 
Valjda sam se umorio od beskrajnog mozganja i traganja za nekim drugim smislom na mestima na kojima ga možda i nema.
Što reče jednom prilikom Čika Žika, dok smo roštiljali na njegovom ranču u Levču:
Sine, nije Texas ili Arizona, ali je podjednako divlje! Jedemo, pijemo, slušamo grubu muziku od tri akorda i gledamo sa verande zalazak sunca, baš kao na filmu. Ovo je život!
Delim njegovo mišljenje, ali ja do toga, nažalost, još nisam dobacio.
