Како рече газда, хватање птица у лету дугом цеви је заметна работа. То неће да чека, има птичји мозак, прне и нестане. Никад од птичурине права позирача.
Откако имамо башту на селу надлећу нас роде. Прве године се нисам много трзао на њих, знам да ми Фуџислав килаво изоштрава кад се добро призумира, никад галеба у лету нисам људски ухватио а носио сам га (Фуџислава) сатима по плажи. Прошле године ми је стигао Канон, али са стандардним сочивом. Набавио сам онај адаптер за навој м42, и дао се у набавку дуге цеви. И стиже цев, средином августа, међутим цврц.
То што смо ми у основној учили, да у јесен птице селице одлазе на југ, то мачку о реп. Роде одлазе око десетог-петнаестог августа. Прво изазову неколико кратких спојева по селу, јер младе роде лете ниско док уче, па закаче ногама жице. Онда се скупе на некој њиви, кажу очевици да је то читав конгрес, и одлете.
Ове године сам неколико пута носио дугу цев на башту. И исплатило се. Имам десетак пристојних снимака из наше баште, и комшијских, кад рода слети и чепрка, што у потрази за клопом, што за грађевинским материјалом. А и некако су се навикле на нас па су ове године летеле ниже.
(наравно, ту је и велика)
Узгредна прича: у суседном селу, одмах преко реке, нема рода. Својевремено их је било толико да су долазили биолози и прстеновали их (ал’ се то не рачуна као веридба, објасниће они) и пратили. А онда се кроз село пронео глас да роде доносе жабе и змије, и почели да им руше гнезда. Оно, носе оне то, и понекад им испадне из кљуна, ал’ поједу бар десетак пута више него што испусте. С наше стране реке има на сваких педесетак метара по гнездо.
Код овакве фотке је невоља што мора да буде једна у двадесет, јер пре свега дуга цев није Канонов објектив, него неки леви Јапанац из деведесетих – дакле не познају се, не разговарају (адаптер је чисто механички, нема електрике уопште), и онда наравно нема аутофикуса. Дуга цев, као и сваки телеобјектив, има врло плитко поље оштрине, а тица лети куд хоће и сваки час испадне из тог поља. Онако у старту се може рачунати да ће пола снимака бити неоштро, или (још горе) замало оштро. Добитак је на другој страни, у јемству да ће позадина бити неоштра (песнички неоштра, у случају ове цеви, види крошњу).
Зато је овај снимак један из неколико серија кад сам бесомучно шкљоцао. Крајњи резултат… тридесетак комада који нису баш шкарт, пешес комада који могу да прођу, и два која ми се свиђају. Овај, и један још бољи, али… улетела ми цев од (будућег) пластеника у кадар, скроз неоштра, и изгледа као благо затамњење преко пола неба. Мени се свиђа, али не волим да показујем слике где треба да се објашњава.
Boga mi, dobra. Doooobra. Potrudio si se da objasniš zašto takvo slikanije predstavlja iskušenje, no kad se priča, to još uvek nije dovoljno strašno – mora da se proba. A ono malo što sam probao, pa je dovoljno da dokontam.
Ali krajem sledeće zime valja loviti jata vrana u ataru. Ili čvorke. Za to ću morati posebno da se potrudim, ali već me raduje: ako uopšte uspem da nađem jato, oštro deo mi je zagarantovan, pod uslovom da murmuracija bude dovoljno velika…
За чворке сам имао бусију. Направили су гнездо у тунелу од комшијиног аспиратора, а пошто су куће биле у низу, то ми је било на метар ипо од стражњих врата. Кад крене пилотска школа за пач… чворке мале, уживанција од призора. Последње године тамо су се лепо разишли чим су мали пролетели, а онда се уселио други пар па све испочетка. Чудо како се чвор..кица…чица…киња ухвати за ивицу цигле, нема милиметар простора, и кљуном одигне лимени капак са тунела, уђе, нарани клинце, и трк по следећу бубу. Више пута сам спајао пуш паузе само да их посматрам.