Šta je sledeće? Kristalne noći?
Posle vesti o onoj gadosti koja se desila kad je jedan zalutali aparatčik odlučio da lojalnost pruži onome ko ne treba da se pita o modernoj umetnosti, pa zatražio cenzuru jednog angažovanog umetničkog rada (koji je, uzgred budi rečeno, fenomenalan), javili su se razni da reaguju.
No, najluđi detalj je onaj o izostanku nekakve jebene procedure, zbog čega je taj Fajgelj, jeb’o ga ko ga postavio na to mesto, navodno sam, posle navodno neprospavane noći, odlučio da zahteva da se jedan rad skloni kako bi bili zaštićeni oni koji, fakat, na likovne izložbe ne dolaze:
Прекјуче се у Културном центру појавила изложба студената Академије, мимо процедуре, тако да нико није знао садржај до последњег тренутка. Један од радова је представљао фигуру распетог Исуса, ког већина грађана поштује као Бога.
Тражио сам мишљење о раду од свих ауторитета до којих сам стигао: аутора, професора, верника, обичних грађана. (…)
Одлука је била тешка, али одлучио сам да заштитим обичне људе, који у уметничком делу ипак виде и оно очигледно, ”Исуса који граби паре”. Одлучио сам да не дозволим ризик да већина грађана буде увређена и обесправљена и да још мора да плати за то. Јер та иста већина, која се изјашњава да верује у Исуса, је и главни извор финансија Културног центра.
Kakva demagogija, jebote. Pršti od demagogije.
Naravno, kompletna ekipa koja je spremila izložbu, jer ona je bila kolektivna, odlučila je da otkaže učešće, jer u uslovima kad jedan ljubitelj uštirkanog razmišljanja arbitrarnom odlukom krene da kroji kapu pod demagoškim izgovorom “zaštite običnih ljudi”, i još poručuje umetnicima kakvi treba da budu, nema govora o angažovanoj umetnosti.
I, ako smem da primetim, nema više slobode u svom osnovnom značenju.
Reakcija ima mnogo. Odabraću za vas ovu: Slika lule nije isto što i lula.
Vera je mnogo više od predmeta i rituala. E sada, povređena su verska osećanja. A pitam se, gde su verska razmišljanja, kojima bi bilo jasno da predstava Hrista nije isto što i sam Hrist.
E, tako.
Ima li kakve pouke, suncetižarenoebem, ima li ikoga spremnog da donese zaključak? Neće li valjda njuz.not (nije greška u kucanju) da nam kroji javno mnenje?
Treba saseći ovakve pojave, jer takva praksa rađa nove talase fašizma. Kao da nam nije dosta lopova koji nam iz oka suzu pokradoše, ovo društvo je još odavno preteralo u tolerisanju fašisoidnih pojava. Od hordi dečurlije koju niko ne zaustavlja, preko pretnji pederima ubistvom do postrojavanja fudbalera ispred navijačke tribine. I niko ništa da preduzme, pa se nastavlja: evo i perača javnog morala koji bi malo da cenzurišu umetnike.
A kad to počne da se dešava, tada se vrtlog nesreće vrti sve brže. Prvo se bune protiv umetnika. Onda ih javno prozivaju. Posle ih privode noću. Pa ih onda eksplicitno hapse danju. Pa ih ubijaju, jer do tog časa su već iznad zakona.
Već viđeno, Fajgelju, jade ljudski. Raslo je od 1929. godine, a eksplicitno je postalo 1933. Oni što su govorili da nije njihov problem prvi su dobili po tamburi. Toga si morao da se setiš te neprospavane noći, a ne konstrukcije da će nastati halabuka, koju si očigledno očekivao nazivajući je “olujom na društvenim mrežama po kojoj slutim da je sve to planirani performans” i time me naveo na misao da ti je ovo neko naredio da uradiš, jer došlo je vreme da se ponovo isproba koliko je narod zaista oslabio.
Zato ne smemo i nećemo dozvoliti to petparačko sranje koje Fajgelj i njegovi mentori, ko god da su, prodaju kao brigu za obične ljude. Pogotovo, dozvolite da primetim: tekovina prošlog veka je upravo u tome da se kler više ne pita za tendencije u umetnosti i da zbog toga niko ne bude cenzurisan. A plebs se nikad nije ni pitao za umetnikove namere. Oni koji povlađuju plebsu baveći se umetnošću više nisu umetnici, nego zametnici, proizvođači kiča.
Ne znam da li je Fajgelj svestan šta je uradio kada je u proglasu posle neprospavane noći pozvao umetnike “da počnu od lepote i humanosti”. Gde taj čovek živi i kakav pojam o umetnosti ima, voleo bih da znam, jer su ga stavili u Kulturni centar, nakon čega je on odlučio da deli lekcije o primerenosti umetničkih dela. Lepota i humanost… Lepota, jebote. Pa još pominje nekakav konsenzus u kome bi umetnici, izgleda, trebalo da strpljivo sačekaju nekakvu meru na čije traženje Fajgelj takođe poziva.
Oni koji umetnike pozivaju da povlađuju nekakvom konsenzusu, a pogotovo da traže nekakvu posranu meru, ne samo da ne kapiraju šta je uloga umetnosti, nego im nije mesto u Kulturnom centru niti u kulturi. Njemu je mesto tamo gde običan svet ide. Pritom doista ne mislim na kontejner, gde mnogi od tih ljudi idu da traže nešto za hranu, već na neko socijalno prihvatljivo mesto gde se traže mera i teži se konsenzusima, poput neke pijačne tezge, gde može do mile volje da licitira šta je prihvatljivo za običnog čoveka, a šta ne.
U međuvremenu, lebactibuđavi, čegbre malo…. Pa ko su uopšte ti obični ljudi o kojima Fajgelj govori? Sudeći po tom Fajgeljevom proglasu na fejZbuku, ja bih rekao da su to oni koji nisu skloni da misle svojom glavom, jer svako ko misli, prepoznaće šta se nalazi u tom galimatijasu zamene teza i prostačkog tumačenja namere umetnika.
Postoji način da se Fajgelj iskupi: da nastavi da brine za te obične ljude. Recimo, da ih pita koliko im sveštenici naplaćuju usluge. I da malo istraži to pitanje, jer ono se svakako tiče običnih ljudi. U međuvremenu, možda da otvori neki rečnik i pogleda značenje reči “metafora”, kad već nije to naučio u osnovnoj školi. I da prizna da nije ukapirao ništa, ama ni koliko crno ispod nokta, jer inače ne bi napravio ovo sranje. Razmišljanje. Ne mora da je između redova.
Jedna velika istina:
Nije bitno koliko je glupo ono što napišete dok god na kraju potpišete ime nekog mrtvog filozofa. Ljudi tada obično pomisle da je reč o velikoj mudrosti za koju, evo baš ovog časa, nemaju vremena da uključe mozak, pa nasednu na trik i samo pročitaju čija je misao. Pogotovo pali na fejZbuku.
Emanuel Kant
Nemojte posle reći da vas nismo upozorili na to da se izjave velikih mislilaca ne mogu proveriti baš tako lako. Pogotovo ako su bili, hm, tako serr…. iozni.
Da je svet otišao u majčinu, to znate odavno, jer ste bili svedoci više puta nego što ste to hteli. Od radničkih saveta, preko bombi po ljudima zbog potrebe da se udovolji marketingu sile, pa do Fajgeljevog koncepta zaštite osećanja običnog čoveka.
Ali, vest o čoveku koji će ponovo biti smaknut prevršila je svaku meru.
Čiča od oko osamdesetak godina, ali dobro držeći, šeta parkom. Prelepa plavuša sa prelepim grudima prolazi pored njega. On joj se obraća:
– Molim vas, gospođice, trenutak! Da li biste bili ljubazni da mi dozvolite da samo jedan minut držim vaše grudi? Prelepe su!
– Marš bre, matori perverznjače! Zvaću policiju!
– Ali evo, daću vam 100 evra! Samo minut!
– Ma ne dolazi u obzir! Skloni se, matora budalo!
– Evo 200!… 300! Daću vam 300 evra!
Okreće se plavuša, nema nikog… Hm…
– Ajde, ali samo minut!
Čiča gura ruke ispod majice.
– Oh bože! Oh bože!… Oooooh!…
– Šta ti je, čiča! Nećeš valjda da mi umreš ovde sad?
– Oh bože! Gde sad da nađem 300 evra!
Predlog za čitanje, da ne kažem podsećanje:
David Albahari – Nedelja
Šta se desilo s nedeljom? Juče sam je celog dana tražio i nigde nisam mogao da je nađem. Nekad je, sećam se, svaka nedelja bila praznik, oblačila se bela košulja i prale se uši i vrat. Nedeljom se išlo na porodične ručkove posle kojih su svi dremali, razbacani po stanu kao nasukani kitovi, i tek bi nas miris crne kafe budio iz te omamljenosti. Ustajali smo polako, pažljivo, ništa nije smelo da bude brzo i naglo. Nedelja je bila dan sporosti, dan lenjosti, dan koji se provodio tako kao da mu ništa nije prethodilo ili kao da se ništa neće desiti posle njega.
Eh. A onda “Nedeljom popodne”, miris maminih kolača i slatka toplota doma.
Pazi sad:
Slika k’o slika, kažete? E, pa nije. Gledajte sad ovo:
Perspektiva nije nikakvo čudo, nego je ljudski mozak slabašan. Više ovakvih radova pronaći ćete ovde.
MUJIN DNEVNIK
Danas je ponedjeljak. Kiša pada cijeli dan. Fata nešto depresivna…
Danas je utorak. Kiša opet pada. Fata i dalje depresivna, samo šuti i gleda kroz prozor…
Danas je srijeda. Kiša još nije stala. Fata loše, ne pomiče se od prozora…
Danas je četvrtak. Opet kiša, Fati stanje sve lošije… Morat ću je pustit unutra.
I ovaj ima primedbu.
Imam za vas još jedan predlog za čitanje. Ovog puta, to je strip: Darko Macan i Tihomir Čelanović – Gospodin Libar
Autobus kreće sa stajališta, žena trči za autobusom i viče:
– Zaustavite autobus, kasnim na posao!…
Putnici se smilovaše i viknuše vozaču da stane… Žena ulazi u autobus:
– Hvala vam mnogo! A sad, molim, karte na pregled.
Znaš ono kad ti političar nudi pomoć? Znaš ono kad uložiš ljubav, veru, nadu (Peru, Žiku, Lazu°) u obećanja nekog političara? Takvi prolaze ovako:
Znaš ono kad poželiš nekom sve najbolje, a pomisliš mu… nešto drugo? Znaš ono kad ti političar uđe u dvorište da agituje za svoje tokom predizborne kampanje, a ti pogledom tražiš neko držalje od lopate ili barem metlu, a baš tad nikako da je vidiš? E, tako sam prošao jednom prilikom…
________
° sic!
Dragi moji, nije sve baš tako crno. Znaćete vi da se snađete, pa taman da vam ova država zabrani da mislite svojom glavom. Neće se to desiti, jer neke velike sile su preuzele monopol ispiranja mozga drugima i to čine suptilnije nego Veliki Cenzor.
U međuvremenu, ne vredi govoriti nekim ljudima: ne kapiraju razliku između proizvodnje i prometa, pa to ti je. Kaže ministar trgovine da moramo dozvoliti promet GMO proizvodima, pri čemu možemo da zabranimo proizvodnju, kao što je učinila većina zemalja. Promet GMO proizvoda može da se reguliše posebnim zakonima, recimo da budu obeleženi barem onako kako su obeleženi proizvodi od duvana. No, to niko ne čuje. Galama do neba, kao da smo guske, a ne ljudi, božemeprosti. Ne možeš više ni svoju misao da čuješ od onih koji pišu velikim slovima.
S druge strane, jebotemiš, pa hajde da se desimo da u EU ima jošte zemalja koje su tamo ušle na poček i čije stanovništvo nije sklono poštovanju zakona, u čemu smo i mi perjanice. Možda su bukači u pravu: izeš zakone kad ih nećemo poštovati… Pa dobro, može valjda i tako da se gleda, u kom slučaju nastupa primeren trenutak da kolektivno zajaučemo.
Briga je, zapravo, na trećoj strani: znajući da politika svršenog čina mora da ima neki sporedni fokus za slučaj kontranapada, biće to verovatno neko zamešateljstvo o načinu beleženja GMO hrane. A organska hrana će da poskupi nebu pod oblake, pa ćemo da jedemo i plastiku koju smo do sada jeli (poput margarina, zbog kog se niko ne buni, a veće je sranje od svake GMO hrane), jer za organsku nećemo imati para.
Zato, u situaciji “vruće-hladno” i dalje traje bitka, a ja pobednika ne naslućujem. Znam samo da je znanje krhko, budalasto ponašanje je opšte mesto, a odricanje od mitomanske ksenofobije je marginalna pojava.
Jedite lepo i zdravo dok možete. Prijatan ručak vam želim.