Једна од пре: кућа без крова

Настављам своју шетњу по кривим сокацима око центра Зрењанина. Ова фотографија (у ствари синемаскрп од бар пет снимака) је снимљена само педесетак метара иза Грбиног дрвета из зида.

И неких двеста метара иза претходне. Ова зграда је некад гледала на реку, а ваљда је и река волела да погледа на њу.

(велика је овде)

Нешто даље у дворишту је некад био први експрес ресторан у СФРЈ, или су ме бар тако слагали. Тај је после затворен а други отворен два ћошка даље (у Вршцу би рекли “две ћошке”), па је онда и тај затворен и сад је тамо полупразна зграда. Овуда се могло краћим путем из Гимназијске на обалу. Једном сам ту чак и појео свој први бурек с месом (што је било чудо, дотле сам мислио да постоји само са сиром). После се ту уселила нека ауто школа (и ко зна шта све још и којим редом). Овај задњи део, који више нема крова, не знам чему је служио. То је још једна међу старим зградама у строгом центру али не и на главном сокаку, које није захватила евроамеричка манија да се пицњава оно где се пролази, а ћошак даље може дрвеће да расте између зидова.

Нема крова, а нема ни реке. Пре неки дан сам објашњавао таксисти, родом Зајечарцу, да је Бегеј некад правио велику кривину кроз град, па је кривина просечена да би се олакшао ток (и пловидба), а онда је тако настала старача почела много да смрди, па су је затрпали на четири места и тако направили три језера. На једном од тих насипа, сада паркингу, сам стајао док сам ово снимио.

Фотографија… хм, имам неку двојбу око овако јарког сунца, вероватно из дана црно-беле лабораторије. Слике испадну превише контрастне, а сунце иза леђа још испегла све. Приде, већина фотки из детињства је снимљена баш тако, сунцем иза леђа, јер је оцу тако објашњено кад је купио фотоапарат. Наравно, најбоље фотографије је правио кад би заборавио на то правило.

Но, техника је узнапредовала, и колико год да некако више волим да ове криваке сликам ноћу (приметили сте), ово је јануарско ниско сунце а канон може да то измери до у четврт бленде тачно. Уз то, ово је синемаскрп, где угао сунца није много битан, јер ако се ухвати довољно широко, тај угао има да иде од “тачно иза леђа” (леви крај) до “та тране” (десни). А и зграда није нешто свеже окречена па да се испадне пљоснато, зубало времена ју је оглодало до фине текстуре. Остали само дугмићи.

Остаје само једна брљотка, против које засад не могу ништа – на фоткалици је почео да отказује точкић којим се подешава сто ствари, пре свега бленда и експозиција кад се искључи аутоматика, те аутоматику нисам ни смео да искључим. Зато је небо тамније у средини. То сам донекле испеглао, али није скроз успело. До следеће фоткалице, има да се сналазим.

Две недеље касније сам прошао туда и… табла где се оглашава технички преглед је била пробушена. Дера је однела трећину табле. Тако је ово историјски документ из нехата – гледате нешто што више не постоји.

Komentari su onemogućeni.