You’re going to give yourself away
One of these nights
Pre neki dan sam prolazio pored igraonice u komšiluku. U jednom trenutku uši su mi signalizirale poznatu melodiju koja dopire iz nje, pa sam se istoga trenutka ukopao u mestu. Bože blagi, da li ja zaista čujem to što čujem ili me uši varaju?
Uštinem se za svaki slučaj kako bih potvrdio sebi da sam budan i ne sanjam, dok iz igraonice nastavljaju da dopiru zvuci magične gitare Richarda Thompsona.
Za svaki slučaj uđem unutra da vidim o čemu se radi. Vidim klinca za konzolom, na ekranu animirani bend, a on se kao trudi da simulira sviranje gitare.
E, sinak, mislim se, tako nećeš naučiti da sviraš gitaru. Bolje da si pravu uzeo u ruke. A ako misliš da negde stigneš sa njom, prsti moraju da budu krvavi od vežbanja.
Klinac mi na licu mesta objasni da je to neka igrica Rock Band 2, a ja ne prestadoh da se čudim šta tu Richard Thompson traži.
“The Way That It Shows” sa albuma Mirror Blue (1994) jedna je od najboljih Thompsonovih pesama. Počinje lenjo i nezainteresovano, kao uvertira za jednu od najluđih solo deonica koje su izašle iz njegovih prstiju i obaveznog Fendera.
Govori o sredovečnoj ženi poprilično labavih moralnih nazora koja je umorna od života. Ona negde nastupa, dal’ је to gluma ili igranje uz šipku, nije baš jasno. Jasno je da je nezadovoljna i da lako poseže za čašicom u kojoj utapa tugu. Onaj tip koga čeka, a koji bi joj rešio probleme, na belom konju, nikako da dođe po nju. Na kraju joj postaje jasno da nikada neće moći da pobegne iz tog začaranog kruga.
Ne verujem da onaj klinac mari za išta od ovoga što sam napisao, njemu je važno da igricu dovede do kraja. Možda će mu melodija ove pesme ostati u glavi i jednoga dana će je potražiti i saznati o čemu govori.
Bilo bi dobro, ali sve nešto sumnjam… 