We try
To find the light inside, to find the light inside.
But it’s not easy,
Searching , searching, searching, searching,
For the spark,
And the light to guide us.
Izgleda da nikada neću da prestanem sa kukanjem za hipicima i par ludih godina koje nisam proživeo i iskusio ih na pravi način. Ima u tome i dobrih strana: još uvek nisam dovoljno mator da budem kandidat za umiranje, kosa mi je sve više seda ali ne opada, a sredovečne žene, kada žele da mi laskaju, govore da sam se “uvoštio”. 
Kao da je ne znam kuda ide muškarac kada se “uvošti”. Sigurno ne u topli krevet. 
Pa, iako sam za koju godinu promašio hipike i sve što se dešavalo u drugoj polovini šezdesetih, nisam promašio njihovu filozofiju ili kako-god-se-TO-zvalo. Danas se sreće sve ređe, a malobrojni preživeli primerci svedoče da su žilavi i da se mnogi nisu pokolebali u svojim uverenjima.
Jes’ da im je kosa kraća, ako je još uvek imaju, ali i dalje traže “svetlo koje će ih voditi”.
To cenim! 
Steve Hillage spada u one muzičare koji su ideologiju prihvatili odmah, sprovodili je kroz muziku koju su svirali tokom čitave karijere, ali je uspeh stigao desetak godina prekasno, u vreme kada su binama harali neki sasvim drugi klinci, oni čiji je muzički moto bio “glasno & agresivno”.
Iako se hipi ideologija nije proširila tokom sedamdesetih, Hillageovi solo albumi su privlačili popriličnu pažnju. Iz veoma jednostavnog razloga – bili su odlični. To nije nikakvo iznenađenje kada se zna da je dugo pekao zanat sa najviđenijim mainstream rokerima koji različito misle. Lista je golema & impresivna, a samo ulaženje u sitna crevca ko, gde, s kim, šta, kada, kao, etc… oduzela bi nam previše vremena. Šef je o tome već nešto napisao, a ti osebujni likovi će, svakako, biti i u budućnosti prisutni u prilozima na Suštini pasijansa.
Skoro sam gledao svež koncert njegove aktuelne grupe. Nije to muzika poput ove koju danas slušamo, ali svežina & energija se još uvek oseća. I neki neobični vetrovi koji još uvek duvaju pozornicom na kojoj nastupa.
Iskra u njemu još uvek tinja, a svetlo je, kao i obično, daleko.
We try,
To rise above the pain and sorrow of frequent failure,
And all the time,
The living spark is waiting deep inside,
To come bubbling out into our lives,
Joining up with all the other little sparks,
In the Ocean of Life,
Waiting for the flash.