Radost, veselje, cirkus, šizenje… A gde je šizenje, tu je i šašavilo!
Neka nam ne bude zamereno što ćemo citirati nepoznatog autora, koji je ovo napisao pre više decenija i ko zna gde i zašto, a kao da je naš, ovdašnji i sadašnji:
Neki se rode ludi. Neki do ludila dođu požrtvovanim radom. Na nas je ludilo natovareno.
Bilo je raznih objava i poziva. I biće ih. I neka ih. I dobro je da ima onih koji se odazivaju. Na pozive za nove volontere i/ili da se dostavi neka potrepština. Ali bi valjalo da ovi pozivi budu precizniji; makar toliko da vidimo šta treba.
Evo, na primer, traži se građevinski materijal. Sad da l’ da čaprkam po podrumu, jer možda još valja gips, koji je ostao od sitnih radova po stanu od pre dva-tri meseca il’ da jurim n
egde keramičke pločice (zidne? podne?), parket-lajsne,… Da l’ centri za prihvatanje evakuisanih lica prokišnjavaju pa im možda treba i neki hidroizolacioni materijal?
Evo, lepo pročitam na nekom TV-kajronu da je potreban hlor i negašeni kreč. Ne zalazim u to zbog čega im treba, samo znam da ovog potonjeg valjda imam još od jesenas kad smo pripremali zimnicu. Sad… količina… 
Elem, kapiram da je lakše od raje tražiti konkretnu stvar, nego doniranim novcem kupiti. Problem kod doniranog novca jeste tzv. transparentnost potrošnje, te posledična troooooooomost nabavke – tender, rok za dostavljanje ponuda, rok za ocenu ponuda, rok za žalbu na odluku o dobavljaču, rok za isporuku,… Al’ negde treba podvući crtu. Gde? I ko je taj ko će je podvući?
U Makondu se nije dogodilo ništa, niti se šta događa, niti će se dogoditi ikada. Ovo je srećno selo.
“Sto godina samoće”
Gabrijel Garsija Markes
Sve u svemu, veli agencijski prilog: čovek je radio 200 dana, a zatim eskivirao da radi celog radnog veka, nego je živeo od pomoći za nezaposlene. I sad će u penziju.
“Čudna mi čuda”, kažete vi, “pa tako kod nas pola državnih službenika.”
Kao prvo, nije pola, nego dve trećine. Kao drugo, ovi naši zauzimaju mesto po kancelarijama umesto da sede kod kuće kao ovaj lik. I kao treće, on je barem nešto radio 200 dana u svom životu.
A to već nije mala stvar.
(Sad tu ima nekih retoričkih pitanja, ali daj da ne talasamo: primetiće neko, pa će da privodi Šefa na informativni razgovor. Ma nije što će da ga privode, nego što Šef to jedva čeka.)
Jedan moj prijatelj voli često da citira samog sebe “Kad vidim ko me sve nagovara da budem veseo, dođe mi da se nikad ne nasmejem u životu!”, a tog citata se, eto, setih sad kad počinje bombardovanje reklamama gde nasmejani ljudi piju “crni, gazirani, multivitaminski sok” ili neku “skupinu ječma, što deblja stomak i tanji misli”, a sve zbog Svetskog prvenstva u fudbalu.
Da li će neka od ovih… hmmm… država učestvovati na ovom prsvenstvu, postalo je krajnje nebitno. Osim samim građanima te države, ali oni se ionako ne pitaju mnogo o bilo čemu.
A fudbal… Taj sport je, kao (skoro) svi drugi, odavno prestao da bude sport.
Sve su životinje iste.
Samo su neke malo više iste.
Pre nego što vas demagogija potpuno udavi, pokušajte da se malo, bar malčice posvetite razmišljanju svojom glavom, tražeći način da predvidite neposrednu budućnost. ako vam ide teško, evo male pomoći: Stojan Drčelić – Lažni car Gojko Sisa.
…Odlučan je, požuruje ministre da brzo odgovoraju na pitanje „Je li sve pod kontrolom?“ Ministri kao poslušni đaci, oni profesoru sa Vi, on njima Saša, Kori, Lazare… dečice moja. Prvog dana mi se učinilo da će onog Antića da pošalje u ćošak, a kad je pripretio alavim trgovcima strujom koji hoće da zarade na narodnoj nesreći, javio mi se odnekud Gojko Sisa i ono čuveno: „Najebaćeš! I ti ćeš najebati!“ Kad je juče oštro podsetio da se podaci o svakom iznosu donacije imaju naći i na njegovom stolu, te opet pripretio zapravo zabavljajući narod, kako ne sme nigde ni dinar da fali, javila se Jorgovanka Tabaković iz poslednje klupe da prozbori da „niko nije prevarant“ da će NBS dostavljati sve podatke i cifre baš njemu na sto.
Zašto mi moramo da znamo da on opominje ministre da ne sme biti krađe? Zašto pred televizijskim kamerama? Pretnja ili poniženje? Zašto, kad ih je on sve birao i ukazao im najveće poverenje?
I, šta kažete? Tehnologija je kriva? Socijalne mreže otuđuju? Ma nemojte!
Pogodi:
:-(|)
Dolazi leto i vrući dani. Pre nego što se sledeći put latite nekog osvežavajućeg(?) pića, raspitajte se o količini šećera koju unosite u organizam. Evo vam male pomoći:
I tako, dok brdoviti Balkan opet postaje jedinstven, i, što bi rekao moj dobri prijatelj, izgleda da je rat najzad završen, ostaje nam da se pitamo o sposobnosti da kanališemo svoju solidarnost. Jedan je tako pokušao, pa… Pročitajte sami: Duško Domanović – Kako sam 
herojski volontirao u svinjcu hrabrog koordinatora.
…Dođem ja pred njegovo dvorište, unutra predsednik Mesne zajednice i njegov pomoćnik sa fasciklom pod miškom razgovaraju sa komšijom, koji još od kapije na džibru miriše. Raspravljaju ozbiljno o nečemu, prosto mi neprijatno da ih prekidam. Naposletku se ohrabrih, te rekoh da su me iz “Kriznog štaba ovde rasporedili”, a opet me malo sramota, i opet to sebi priznati ne smem, jer bih se, znam, ako priznam, ko kreten osećao. Rukujem se ja s ljudima (i sa PREDSEDNIKOM, JEBOTE!), a džibromirišljavi mi reče da sačekam, “sa’ će gazda, pa da mi kaže šta treba da radim”. Usput mi kaže i da se “opustim”, da je “lepo” što sam došao, te da se niko na mene “ne ljuti”. (Sreće mi moje grbave, baš tako mi kaže.) Ispušim ja još jednu cigaru, kad gazda-koordinator upravo pristiže, te uparkira svoju muku pred dvorište. Upotrebivši sve svoje organizacione sposobnosti, za manje od dva minuta me je odveo iza kuće, do svog brata i sinovca, koji će mi, kaže, reći šta treba raditi. I ja, opet, ko tele, kažem “dobro, aj’ da radimo, kad sam već tu i kad već pomoći treba”. Dođem ja do brata i sinovca, a oni u štali, nešto se zajebavaju i usput lopataju slamu i balegu. “Aj’ ti ostani ovde, a nas dvojica ćemo”, tu pokaže na mene, “svinjac da očistimo”…
Ah, najzad Google Glass koji vredi imati!
Nemojte reći da ovakve niste birali. Jeste, jeste, samo toga niste (bili) svesni:
Dok ovi traže izgovore, vi nađite mačku.
Ako vam ništa ne pomogne, okrenite se molitvi. “Najčudesnija nauka” – kvantna fizika, za neupućene – dokazuje njenu (molitvinu) snagu. Ne verujete!? Čak ni posle čitanja ovog članka?
Hajde, nemojte da se prenemažete. Iz ovih stopa uzmite mobilni telefon u ruke i pošaljite SMS na 1003. Neko sada nema za nedeljni ručak, a tom porukom ćete mu povećati šanse da i sutra pojede nešto dostojanstveno. Svima koji su između objavljivanja ovog utovara i ovog časa poslali taj SMS, Suština pasijansa želi prijatan ručak i svako blagostanje.
Završavamo sa narodnom mudrošću za pod glavu, nedavno emitovanom na fejZbuku:
Za razliku od glave, stomak javlja kad je prazan.