Utovar nedeljom, 4. maj

Ako danas u 15:05 stanete mirno na jedan minut, lepo od vas.
Ako ne stanete, nikom ništa. Ako ne stanete, nikom ništa.
Ako ne stanete, nikom ništa. Ako ne stanete…

Ako ste dovoljno matori, a imate problem sa sećanjem o ključnim trenucima prošlosti, imaćete problem i sa razumevanjem današnjosti. Ako ne razumete današnjost, budućnost će vas pojesti. I tako, budućnost jede one koji ne paze na iskustva prošlosti.

Sasvim druga stvar, i to nam pravi posebne probleme, jeste pitanje ponašanja onih koji brkaju iskustva prošlosti sa življenjem u prošlosti. To nije tako romantično kao što je o tome pevao Ian Anderson, nego je opasno na razne načine. Ako ste čuli one koji pričaju kako smo bolje živeli za Njegovog Vakta (kao što jesmo), uzvratite im pitanjem kako im se dopalo to što smo na kraju ipak morali da platimo ceh kada je svanulo posle te žurke (kao što jesmo). Da smo samo plaćali novcem, pa ni po jada, nego su morale i glave da lete.

Obratite pažnju na reakciju: biće to gestovi koji se protežu od besa do histerije.

Zbog tih glava, mitomanija prošlih vremena treba da ostane upamćena, ali ne kao praksa, nego kao nematerijalni spomenik (kad smo materijalne već prepustili zaboravu) koji će nas možda podsetiti da ovo što nam se sprema može da se završi na mnogo načina, pri čemu se mi više ne pitamo ni oko jednog.

Šta smo naučili? Šta smo naučili? Šta smo naučili?

Šta. Smo. Naučili. To. Smo. I. Zaboravili.

U međuvremenu, raznih razloga ima da se prisetimo sledećih reči:

Statistika, naša dika,
što poželiš, to naslika.

Ovim stihovima nas je zadužio Vlada Bulatović Vib. Ali nećemo sad o dugovima. Dok pokušavate da nađete zemlju u kojoj se broj nezaposlenih, i javno objavljeni postotak nezaposlednih pomnožen sa brojem radno sposobnih stanovnika slažu, setite se da brojke ne lažu. Dva i dva će uvek biti četiri, jedini je problem u babama i žabama. I imajte na umu da je 78,4% statističkih podataka izmišljeno.

Kakve veze imaju poimanje budućnosti i razumevanje statistike?

O, i te kakve!

Ako jedna slika vredi kao hiljadu reči, možete li zamisliti tih hiljadu reči koje opisuju ovo?

Možda je ipak potrebno tri do pet hiljada reči.

Zaposlili se Mujo i Haso kao piloti u Oružanim snagama Bosne i Hercegovine, pa krenuli na svoj prvi let. Po planu leta, trebalo je da slete na mostarski aerodrom. Ali kad su stigli, vide oni: pista je mnogo kraća nego što su oni učili na obuci.

Spustili su nekako avion na sam početak piste, aktivirali sve kočnice, zaškripale su i zadimile se gume, ali avion produžio preko ivice, probio ogradu i jedva se nekako zaustavio na livadi iza piste.

– A, hajvana! Jeb’li majku svoju, kako napraviše ovu pistu! – opsova Mujo na kraju, skidajući kacigu. – Pa ovde nema više od 100 metara, uteram im materi!

– Vala baš! Ako ima i toliko! – dodade Haso, brišući znoj sa prebledelog lica.

– Al’ glavno da je široka 3 kilometra!…

Aforizam nedelje:

 

Od svih bojevih glava najrazornije su prazne!
Vesna Denčić

 

(Via Etna)

Direktne poruke su oduvek bile najbolje.

Predlog za čitanje i, ako nije previše da tražimo, razmišljanje o tome kako današnji mediji pokušavaju da devalviraju moć, kapacitet i značaj nauke u objašnjavanju sveta: Milan M. Ćirković – Mendeljejev i galijum: moć teorije.

Zapravo, stvar je vrlo jednostavna, kad se jednom emancipujemo od naivnog empirizma. Mendeljejev nije uzalud bio najveći hemičar svog doba, a zajedno sa Lavoazjeom u 18. i Paulingom u 20. veku verovatno i najznačajniji svih vremena – on je odlično razumeo kakva je svrha naučne teorije, odnosno kako se iz svakog velikog sintetičkog otkrića, poput periodnog sistema elemenata, mogu izvući precizna i dalekosežna predviđanja. Teorija, da se podsetimo, služi objašnjavanju fenomena koje vidimo oko nas i izvođenju predviđanja novih, još neviđenih fenomena; ako je teorija dobra i ako je njen korisnik sposoban, nema razloga da tačnost predviđanja zaostaje za tačnošću, na primer, laboratorijskog merenja.

Ovo je nešto što nadobudni kvazinaučnici nikad neće shvatiti. Zbog toga je toliko iskrenih poštovaoca lažne nauke oko nas: oni odbijaju da prihvate da su glupi i neznalice (svejedno kojim redom).

Prvo skoči, pa onda reci hop, a? A naglasak? Kratkouzlazni, dugosilazni?

Valja sve to pomno isplanirati, jer ad hok (ad hop?) pristup je 154. razlog zašto nam ide kako nam ide.

Dvojica penzionera-veterana sretala su se svakog prepodneva u parku, ako je bilo lepo vreme. Posedeli bi malo na klupi, pročavrljali o bilo čemu, bacili poneku mrvicu golubovima, pa polako kućama… Družili se oni tako godinama, kad jednom prilikom jedan od njih reče:

– Htedoh da te pitam.. Eeee… Kako se ti ono beše zoveš?
– Hm… Šta sam ono hteo da kažem… Ah, da! Za kad ti to treba?

K-hm: neko je pomenuo tri do pet hiljada reči? Idemo na sedam do deset hiljada:

Evolucija je nepravedna, ako gledaš iz ugla onog ko neće preživeti.

Nije ni slučajnost ni sinronicitet, pre bi se moglo reći da je plan, no petorica od Sedmorice samuraja Skoja su se rastrčala kojekuda po planeti Zemlji, i to tako da namerno budu mimo Mreže svih mreža bar nekoliko dana. Kako stvari stoje, pojam “odmor” više nema atribut “gde”, nego “šta”, a to govori nešto o načinu života kojim svi mi živimo.

No, ni to rastrčavanje nas nije sprečilo da nađemo način da vam poželimo prijatan nedeljni ručak, odmor posle ručka i, onima koji paze na to, čestitu pripremu za poslednji talas slava, ovog puta možda uz neku đurđevdansku skičetinu na stolu.

Prijatan ručak i prijatno praznično pojtarije vam želimo.