Navodno, današnje generacije su postale adaptirane na novotarije i ništa ih više ne može iznenaditi. E sad, kako izgleda ona druga strana: šta kažu ljudi koji su bili već formirane ličnosti kad je televizija uzela maha? Oprobali su Google Glass na devetoro matoraca.
Nije prošlo bez iznenađenja.
Mogao sam da se opkladim da će rezultat glasanja na kraju biti tačno takav kakav je i bio, mada ne bih pogodio ko bi kako glasao pojedinačno. No, nešto me drugo zanima.
Šta mislite, gde je granična starosna granica između “neprilagođenih” i “adaptiranih”? Posmatram svoju generaciju, to su oni koji upravo obeležavaju trideset godina od mature (one jedine mature – video sam da sad i dečiji vrtići prave “maturske večeri”: gde će vam duša). Svi imaju mobilne telefone i računare, većina ima naloge e-pošte, skoro svi imaju vozačku dozvolu, a auto vozi svako ko ima vozačku dozvolu. Konzumerizam je stigao u sve pore društva, pa je nejasno šta je tu po inerciji, a šta po nameri. Google Glass neće skoro u ove krajeve, jer cena mu je nenormalno visoka (oko 1500 USD), a moguće je i to da će ljudi shvatiti da prava praktična svrha tog uređaja baš i nije u skladu sa zdravom pameću.
Elem, ja se deklarišem među one kojima konzumerska elektronika predstavlja puki alat i ništa više. Jedini statusni simbol kojim bih voleo da se dičim – vinoteka sa ne manje od 160 vrsta vina sa četiri kontinenta – svakako mi je nedostižan, pa nemam šta da se brinem.
Ne, nemam problem sa gedžetima, bar onim koje sam oprobao: imam problem da objasnim ljudima da me ne zanimaju internet na mobilnom telefonu (i to ne samo zbog idiotsko visoke cene takvog povezivanja, već i zbog neudobnosti platforme) niti slušanje muzike ulicom (nisam se ni na stari walkman primao). Imam problem da objasnim mnogima da odmor za mene nije “gde” već “kako” – a to je bilo koje mesto bez televizora, interneta i telefona. Ali, to je već neka druga priča.
Da li biste koristili Google Glass?
Mislim da ne bih. Ovo je prvi put da vidim kako se naočare koriste, mislim da mi ne bilo udobno da koristim glasovne naredbe. Pitam se koliko je zdravo za oko kad se fokusira na ekran koji je toliko blizu, pogotovo zato što drugo oko nema fokus na istu daljinu. U proteklih 2 meseca je strip “Dilbert” na šaljiv način obradio nekoliko zanimljivih pogleda na ovaj proizvod.
Interesantno je da me ne privlači baš nijedna nabrojana primena ovakvih naočara. Ne razlikujem ih od neke malo inventivnije dečje igračke (automobila na daljinski ili šašave strme ravni sa meksičkim pasuljem): dva puta kažeš wow i odeš da igraš klikere.