Како ошљарити и бити славан

Него, да се вратим на тог Хајнлајна лично и као таквог, и зашто сам га онако окрпио прошли пут. Ето, променила се времена и сад се тражи мало боља контрола квалитета. Скупио сам омањи списак ствари које су му промакле (а и тадашњим читаоцима).
Мада, читаоци су брзо, колико већ у следећој генерацији, почели да налазе примедбе. Јер није Хајнлајн као, например, Вернор Винџи, који ангажује чету другара да му налазе те рупе и онда се враћа да их уредно закрпи, или да десет поглавља раније убаци нешто што ће од те рупе да направи омање архитектонско чудо, или макар чврст зид. Јок, море, Хајнлајн је ишао само до “може да прође”, што је тада и пролазило, јер је раја била гладна нових наслова, нових видика, нових идеја, и то је и добијала. Данас… данас то више није довољно. Жанр, који по дефиницији има минимум правила, сад жестоко наваљује да се то мало правила поштује.

  • У “Имам скафандер, хоћу на пут” главни јунак, немач појма, врло брзо мора да научи да хода при шестини теже, и схвати да је најлакше да се иде лаганим касом, корацима од неколико метара. Само пет страна касније одбројава 900 корака да би знао кад је прешао пола миље, дакле око 800 метара.

Ljuljaške i ringišpili

Davno sam se popeo na vrtešku pa, dok se ona okreće, pokušavam da se jasno setim nekih detalja iz prošlosti. Čini mi se da je ovako bilo.

Zapale Valjevac & Gliša jednom prilikom za London. Spačekom. Ko se njime nije vozio, ne zna šta je automobilska avantura. Vratili su se sa 400 albuma! Bog te maz’o! K’o jedna vrlo ozbiljna fonoteka u to vreme!

Priznajem, do tada nisam video toliko ploča na gomili.… Nastavite sa čitanjem >>