Pištanje s mobilnog sokoćala prenulo me je iz sna. Par trenutaka mi je trebalo dok sam pohvatao da ležim na travi u parku pored Visle, gde sam prilegao kako bih se oporavio od noćnog lutanja po Varšavi – ona tri sata dremke u hotelu tog jutra očigledno nisu bila dovoljna. Brza provera ustanovila je da mi je ranac s foto-opremom ispod glave, onaj sa donjim & gornjim vešom ispod nogu, i da imam tek nešto malo više od dva sata do poletanja aviona – dobro je da nisam verovao sebi kako ću “samo malo da odmorim oči” te sam podesio alarm, pošto sam odvalio dobrih sat i po dubokog sna.
Utrčavam u taksi u kome s radija piči poljska verzija “Maljčika”, potpuno me zbunjujući na tren. Taksista mi, još uvek ne potpuno razbuđenom, tutka nešto u ruku.
Bedž na kome piše “70. rocznicą Powstania Warszawskiego”.
Bio je 30. jul, dva dana pre početka obeležavanja 70-godišnjice događaja poznatog kao “Varšavski ustanak”. Reč je o oružanoj pobuni poljskog pokreta otpora (Armia Krajowa) koja je trajala 1. avgusta – 2. oktobra 1944, sa ciljem oslobođenja Varšave od fašističke okupacije. Ustanak je tempiran sa prilaskom sovjetskih trupa gradu, u nadi da će koordinirane vojne akcije omogućiti brzo proterivanje nemačkih trupa. Ono čemu se nisu nadali je da će Crvena armija zaustaviti svoje napredovanje tik pred gradom, omogućivši Nemcima da se pregrupišu i zbrišu ustanike za nešto malo više od dva meseca. Ideja je bila jednostavna: em što su se ratosiljali potencijalnih konkurenata za vlast u posleratnoj 
Poljskoj, em su oslabljene trupe Wehrmachta bile lak plen kada su se ponovo pokrenuli. Bravo, braćo Rusi…
Neki od čitalaca ovih strana (kvalifikovanih godinama starosti; čim ste ovde, kvalifikovali ste se drugim faktorima, između kojih je i muzički ukus) setiće se pojave Laibacha početkom osamdesetih godina prošlog veka i čitave fame da Neue Slowenische Kunst glorifikuje fašizam svojom ikonografijom. E, upravo tom bendu poljsko ministarstvo kulture je uputilo poziv da osmisli muziku za obeležavanje godišnjice gore pomenutog događaja, što je rezultovalo EP-om pod nazivom “1 VIII 1944. Warszawa”. Očigledno su Poljaci bolje ukapirali značenje ironije, jukstapozicije i sličnih načina izražavanja…