Kako da opišem osećaj kada naletim na neku muziku za koju mislim da ne postoji? Naravno, tresnem se u čelenku i odmah sednem u omiljenu fotelju. Za svaki slučaj. 
Kartaroši kažu da mu ovo dođe “kao kec na desetku”. 
A ja počnem da slažem kockice…
Krajem 1972. godine osnovana je grupa Bedlam. Nju su činili mladi, a već prekaljeni britanski muzičari. Najpoznatiji od njih bio je bubnjar Cozy Powell. Na papiru je sve to izgledalo obećavajuće. Jedini album koji su snimili nije se proslavio, a Powell je potpisao ugovor za objavljivanje dva solo singla.
Imao je sreće.
Nova 1974. godina za Powella je započela pohodom antologijskog singla “Dance with the Devil” na top liste. Zaustavio se na trećem mestu britanske liste. Okuražen uspehom singla, uortačio se sa Mickiejem Mostom, producentom i autorom gomile uspešnih pesama za razne izvođače koje su harale top listama tokom šezdesetih. Istovremeno, Most je bio vlasnik etikete RAK Records, koja je bila poznata po tome da je izbacivala hit singlove kao iz rukava. Umetnost je umetnost, a pare su pare – Powell je uskoro zatekao sebe kao “dežurnog bubnjara” za skoro sve RAK izvođače – bolje je da ih i ne spominjem. Lova je kapala, svi su zadovoljno trljali ruke, pa je veliki bubnjar pomislio da je došlo njegovih pet minuta.
U aprilu 1974. godine rodila se grupa Cozy Powell’s Hammer. Pored Cozyja, u njoj su bili Bernie Marsden – gitara, Don Airey – klavijature, stari drugar iz Jeff Beck Group, Clive Chaman – bas i pevač Bedlama – Frank Aiello. Prva pesma koju su snimili, “Na Na Na“, nije loše prošla. Drugi singl su snimili, a nisu ga ni izdali.
Naredne godine Cozy je prešao u Rainbow i bio je kamen temeljac grupe uz, naravno, Ritchieja Backmorea. Chaman se posle nekoliko godina povukao iz muzičkog sveta, a odlični pevač Aiello se gotovo nigde ne spominje. Marsden & Airey su, kasnije, protutnjali kroz veliki broj značajnih grupa i napravili sjajne karijere.
Cozy Powell’s Hammer je samo jedna od brojnih epizoda u rock & rollu koja nije uspela.