Nikada nisam hteo da budem rock zvezda. Uvek sam hteo da budem muzičar koji svira i stvara, takozvani ‘working musician’, radije nego tip koji će imati milione. Svirati za ljude koji će to prepoznati i nagraditi, pratiti muziku i biti tamo gde se nešto novo događa. Da sam bio u, recimo, The Rolling Stones, to ne bih mogao ostvariti.
Ovako je Jack Bruce opisao svoju životnu filozofiju u jednom od poslednjih ovogodišnjih intervjua.
Treba nekako završiti ovaj naš skromni hommage velikom muzičaru…
Pre nekoliko dana, kada smo se Šef i ja dogovarali oko podele posla za ovu nedelju, učinilo mi se da bi priču najbolje valjalo zaključiti nekom pesmom iz repertoara grupe Cream, kako bi se fokus premestio na Bruceovo sviračko umeće i potvrdu teze kako je on bio ključni čovek koji je grupu držao na okupu. Izbor muzike koja to ilustruje bio je lagan – “Badge” mi je omiljena iz Cream perioda, a bez Bruceovog karakterističnog, skakutavog sviranja basa pesma bi se za čas raspala. Snimak sa reunion koncerta iz 2005. godine mi se učinio zgodnim, ali sam odustao zbog Claptonovog traljavog soliranja koje je bilo bez ikakve inspiracije. Zašto da kvarimo utisak kada postoji i nešto mnogo bolje. 
Dalje je bilo lako. “Killer” je jedna od onih cepačina koje volim da odvrnem kada mi nisu sve koze na broju. Da smirim živce. Iako je snimljena na solo albumu Over the Top (1979) Cozyja Powella, za poznavaoce to je numera koju grupa Colosseum II nikada nije snimila. Izašla iz glava & prstiju Garyja Moorea & Dona Aireyja, odlična je podloga za demonstraciju sviračkog umeća i improvizatorskih sposobnosti prisutne ekipe. Ovde je posredi živa svirka u studiju.
Ako apstrahujemo divljanje Moorea na gitari, pokušajte da se skoncetrišete na to šta Bruce sve vreme radi, naročito od petog minuta pa do kraja numere. I biće vam biti jasno koliko je bio veliki svirač.
I kada smo već u radnji, za kraj bismo mogli još da čujemo divnu minijaturu sa istog albuma, iz pera Dona Aireyja. Čujete li taj kontrapunkt koji svira bas?
Brucea sam uživo gledao samo jednom prilikom. Bio je u društvu nekih od najviđenijih muzičara svih vremena. Koncert je bio sranje. Negde oko sredine, kada je svirka već opasno pretila da se raspadne, izvadio je iz džepa usnu harmoniku i opalio par bluz standarda. Publika se tek tada otkravila i počela da reaguje.
Održao je muziku na okupu. Kao što je to celi život radio.
– * –
