Ој, кафано: шанк у Минелу

Ако је сваки концерт позориште, онда је свака кафана аматерско позориште. Келнери знају да их гледате, чак и кад их не гледате. Попут професора, имају очи и на потиљку. Зато је ова фотка спонтана колико се спонтати дала.

Кафана у бетонској коцки, у индустријској зони – мада, на своју срећу, на месту где ова тек почиње, и увлачи се између пруге, реке и околних приземних кућа. Почела је као фабричка менза, срећних седамдесетих или осамдесетих, кад се сматрало да радници не морају да ручају баш у амбијенту налик фабричкој хали, са каменим плочицама, зидовима офарбаним масном бојом до метар ипо, и громогласним звекетом свега у вишеструком одјеку.

Зато је овај шанк одмах направљен отприлике овако.

20120128_11_53_46 minelМинел” ми није био муштерија, међутим кад им је кренуло низбрдо (ране деведесете, дакле), нашли су додатни извор прихода у томе да издају целу предњу зграду. Неко је ту већ отворио робну кућу у бившем магацину, а менза је постала де лукс ресторан. Амбијент се није много променио, осим што је застрто новим тепихом, унет бољи намештај, окачене дуге завесе. Тај ми је већ био муштерија, а повремено су имали толико додатних захтева, да смо остајали до увече, и онда, наравно, ручак за програмере. Запамћен по реченици “Карађорђе је у народу запамћен као веелик човек”.

Ту смо као фирма дошли и да изведемо своје другарице даме за осми март, 1992. Сладолед је био одличан, кугле повелике, неко је одвалио пригодан штос на ту тему (“нисам знао да волиш хладан”), понеко је зарадио упалу трбушњака од смеха…

Мала пауза док премотамо 19 година унапред. Хвала.

Власник је ко зна који редом, немамо појма и не распитујемо се. Онај сигурно није, за њега већ одавно нико није чуо. Амбијент је скоро пљунуто исти, завесе су исте, тепих је можда замењен јефтинијим, тамноцрвеним – онај је био “Пролетеров” са шаром. Бакрорез над шанком сигурно није био овај, мора да је био Тиле или грб града (онај стари, са индустријом, мостом и житом). Телевизор је можда био, ал’ сигурно није био окачен тако да сви виде да шанкер може да види шта показују камере д’секуритате. Чини ми се да су келнери тада носили беле јакне… хм, можда. Пепељаре су остале оне стандардне стаклене, не уклапају се баш са карираним столњаком. Мада, то и нису они карирани столњаци уз које су ишле улупане пепељаре од алуминијумског лима. И тада сигурно није било црвених салвета, мада су била црвенија времена.

Но, свака част архитекти. Упркос томе што је прошло сигурних 30 година откако је ово изграђено и уређено, амбијент се није много променио. Осветљење је исто оно, тамна дрвенарија и челични шанк се одлично држе, а и келнери као да ништа нису остарили.

Једино је клопа драстично калирала, ваљда нису били сигурни колико смо расположени да платимо, а овог пута није било на рачун куће. Тих кућа више ни нема, остали смо само ми.