Italijanske canzone vazda su bile popularne na Balkanu. U jadranskom priobalju to je sasvim očekivano, jer su Italijani tokom vekova bili česti, zvani ili nezvani, gosti na teritoriji Croatie i Montenegra. U XX veku, njihove radio stanice lako su dobacivale do tada naše zajedničke obale, pa sam tokom letovanja najčešće njih slušao. Комшија i ja smo već nešto i pisali na tu temu.
Po principu spojenih sudova, vrludajući između bratskih republika, zavodljiva italijanska muzika se probila i do kontinentalnog dela. I to ne prvi put.
Kako istorija beleži, nekada važni gradovi i putevi Rimskog carstva nalazili su se na prostoru današnje Srbije – ne bi me iznenadilo da je njegov deo ugrađen i u naš arhetip.
Cancone ne bih svrstavao u šlageraške ljige, mada ima i takvih. Radije bi ih nazvao pop muzikom u današnjem smislu tog pojma. Decenijama nasumično slušajući razne izvođače, uočio sam nekoliko bitnih konstanti koje su redovno prisutne kod njih: veliki deo pesama je odličan, aranžmani su maštoviti i majstorski odrađeni, a muzičari i pevači su, uglavnom, vanserijski.
Očigledno, u pitanju je veoma muzikalna nacija koja veoma drži do muzike kao umetnosti.
Nije ni čudno što su se, početkom sedamdesetih, italijanske grupe zakačile za progresivniju muziku koja je dolazila sa Ostrva. Mahom školovani muzičari koji su bili zagazili u rock & roll uočili su priliku da pokažu šta znaju, tako da su Premiata Forneria Marconi, Banco del Mutuo Soccorso i Le Orme ubrzo postali poznati i van granica Italije. Ne bez razloga, jer mogli su po svom umeću da se nose i sa mnogo uspešnijim i tiražnijim grupama sa anglosaksonske scene.
To vreme je, praktično, začetak posebnog žanra koji danas zovemo Rock Progresivo Italiano ili RPI. Ono što je zajedničko izvođačima sa ove scene je fantastična tehnika sviranja, često duge, komplikovane pesme i – totalna nepredvidljivost. Zato nije neobično da nas ovi muzičari u jednom dahu prošetaju od klasike do folka i nazad, sa svim mogućim žanrovima ubačenim između.
Pa ko voli… 
Unreal City je mlada grupa, jedna od danas vodećih u RPI branši, koja ima dva odlična albuma za sobom i dobar je primer onoga što sam već napisao – sa jedne strane je tradicionalna i priziva duh onih koje su postavili temelje za RPI, a sa druge moderna po svom dinamičnom zvuku. Dok preslušavate njihovu muziku, nemate pojma u kom pravcu će krenuti već u sledećem minutu i gde će se završiti.
Nemam pojma o čemu govori pesma Lo Schermo Di Pietra (κένωσις). Ovo u zagradi je grčka reč kenoza i ima veze sa hrišćanskom teologijom.
To će morati neko drugi da objašnjava. 