Bilo bi vreme za nekakve rekapitulacije, pogotovo što nam se bliži prilog broj 4000, ali vremena za to nema.
Radni deo sedmice mi beše solidno radna, a subota offline manje-više ceo dan, jer sam menjao jezgro svoje glavne mašine (četr i po godine jednog jezgra je dosta, zar ne?) i nisam imao kad da se posvetim laganom sklapanju utovara. Znajući za to, ovaj utovar je zaključen mnogo ranije nego što je to inače običaj, zbog čega je sadržaj morao malčice da pretrpi; moguć je efekat “zbrda, ergo zdola, šubara je kvari”. Zamerite slobodno: meni je svejedno. Ili mi nije svejedno, nego ne mogu ništa da uradim tim povodom, pa je svejedno? Umpgfh, tako nekako… 
No, bio sam vredan u drugim kontekstima. Pazi ovu sliku:
Dragi moji, pred vama se nalazi Šest samuraja Skoja; sedmi je bio opravdano odsutan u korpuskularnom obliku, ali smo ga priveli u elektromagnetnom, pa je i on bio tu. Okupili smo se kod jednog od nas ove srede, da preberemo teme za sledeće tri godine rada Suštine pasijansa; kako stoje stvari, <BIIIIIIIIIP!> ste, poprilično. 
Ko je koji, pogađajte do mile volje, ako vam je baš stalo.
Moram da vam kažem, a vi posle slobodno pričajte kako sam ja jedan običan hvalisavac: jako je dobar osećaj biti u društvu ekipe Suštine pasijansa. S kim si, onakav si, kaže poslovica. E, pa jeb’o nas ko nas sastavi… uh… E, pa šta da vam kažem, nego da sam se te večeri setio one izjave koju sam jula 1893… ne, ne… jula 1983. ispalio pred društvom u Narviku, pa nastala uzrečica: “Lep dan noćas!”.
Da je bilo lako ispostaviti izveštaj sa tog susreta, neko od nas bi to već učinio. Ovako, nema nam druge nego da uložimo verovanje da je takvo prepričavanje možda čak i moguće. Mislim, zamislite vi sad jedno mesec dana sadržaja Suštine pasijansa u jednom jedinom članku. E, pa to je tako izgledalo. 
Padalo mi na pamet da razdelim konkretna zaduženja, ali Suština pasijansa nit’ je vojska niti politička partija, tako da – dabome – ostaje na snazi Izvršno Naređenje O Postupanju Na Suštini Pasijansa Broj 0000000001 koje glasi “Kad ne znaš kako, postupi po nahođenju”, koje su moji saradnici (ne bez peripetija i teškoća raznih vrsta, jer naređenje je ipak naređenje) najzad nekako usvojili kao princip. Najteže je bilo onim pojedincima koji su imali plan da sprovode samovolju, jer kad su shvatili da su preduhitreni aktiviranjem INOPNSPB 0000000001, sami su ukapirali da od samovolje nema ništa.
Rečju, nije lako biti jedan od Sedam samuraja Skoja.
– Draga, šta ima za ručak?
– Ništa.
– Kako bre ništa, pa i juče nije bilo ništa!
– E, pa spremila sam za dva dana…
Znate ono kad skoknete na net da proverite kad polazi autobus za Šišatovac, pa završite gledajući video-klipove sa nasmejanom cica-macom koja se pokaki u mamino testo za kiflice? Ili kad hoćete da vidite kolika je cena filtera za aspirator u obližnjoj prodavnici, pa završite pola sata na Vukajliji, dobro znajući da to neće pomoći, te stvar rešite tako što sledećih sat vremena poredite rezultate testova ubrzanja gradskih automobila u klasi 1200-1400 ccm? Koliko puta vam se desilo da, u želji da proverite kakvo je vreme prognozirano za sledeći vikend, usput izlajkačite jedno trideset tuđih statusa, a da na fejZbuk zapravo niste ni krenuli?…
E, pa tako sam išao da proverim neku pozivnicu za poslovnu prezentaciju na LinkedInu, a završio sam gledajući ovo.
Kom opanci, Tom i Džeri Garsija Lorka.
(Ona poslovna prezentacija se ispostavila kao nevažna, što sam već slutio.)
Preporučujem za čitanje ovo kratko, ali bogato štivo: Zlatko Jelisavac – Egzistencijalne prakse Nelsona Mandele.
Razumeo je Mandela da ako želi da sačuva zemlju, onda ne sme da produbljuje jazove koji već postoje; znao je Mandela da mora prvo pobediti mržnju u sebi ako želi da menja svoju zemlju i svoj narod; uzeo je Mandela za svog ličnog telohranitelja belca koji ga je čuvao u zatvoru sa objašnjenjem da ga je on najmanje kinjio od svih ostalih; nije Mandela izdao ni sebe ni svoje sunarodnike, on se spremao godinama da im pomogne.
Umeti gledati.
A citat nedelje dolazi od mog dragog prijatelja i redovnog posetioca Suštine pasijansa, čoveka koji osim veštine da gleda ima i veštinu da vidi; to je, nažalost, odveć retka pojava i zbog toga takve ljude treba čuvati negde blizu.
Istraživači u Americi su već dokazali šta god vam padne na pamet. Uglavnom su dokazali da “istraživanja u Americi” mogu sve da dokažu. Nema već šta nisu otkrili. Nema. Red je da prestanu. Sve je već dokazano.
Tibor Arva
Ako vas interesuje šta je to toliko isprovociralo Tibora, slobodni ste da zavirite ovde. U međuvremenu, ovim prenošenjem citata bez Tiborove dozvole (mada nekako predosećam da to nije problem), dao sam sebi za pravo da se potpišem ispod ovih reči. Stvar je prosta: ako guglujete dovoljno dugo, pronaći ćete dokaze, dokaze i dokaze svakoj zamisli koju možete da ispostavite iz svog mentalnog ili digestivnog trakta. Trik je u tome da ne činite to bez preke potrebe, ako uopšte morate.
Pomenuto istraživanje o pamćenju smatram prototipskom glupošću.
Pogledajte ovo ludilo: Svetovi iz sna – bez Photoshopa. Korejska umetnica Jee Young Lee svojeručno kreira scene iz snova ili iz korejskih legendi u prostoru od 3,6 × 4,1 × 2,4 metra i fotografiše sebe u tim okruženjima.
(tnx Mirko Ilić via FB)
Među čitaocima Suštine pasijansa ima i onih mlađih, koji ne pamte vreme realnog socijalizma, društveno-političke ujdurme u kojoj je dostignuta poenta barona Minhauzena. Međutim, nije baron Minhauzen baš najbolji model da se opiše kako je to sve izgledalo. Socijalizam se najbolje opisuje kroz niz činjenica koji je danas poznat kao “sedam čuda socijalizma”:
1. Svako je bio zaposlen.
2. Iako je svako bio zaposlen, niko ništa nije radio.
3. Iako niko ništa nije radio, planovi su bili ispunjavani 100%.
4. Iako su planovi bili ispunjavani 100%, trgovine su bile prazne.
5. Iako su trgovine bile prazne, svi su imali sve.
7. Iako su svi krali, nikad ništa nije falilo.
Nego, jeste li znali za ovo?
Dakako, to je bio ispraćaj Keve u penziju (tuga kao takva). Sad možemo da se češkamo iza uva razmišljajući o namerama Gorana Markovića u ovom kadru. Zapravo… Sad bi trebalo premotati ceo film i proveriti da li ovaj kadar uopšte postoji u filmu.
Ni Deda Mraz više nije što je nekad bio…
Ovo je, ovaaaaaj, ogoljeni Deda Mraz, ovo, ono…
Eh, kakva su vremena došla… Još ćemo morati da lupamo upozorenja “ovaj sadržaj se ne preporučuje mlađima od”… Kad ono beše dozvoljavaju gledanje bez pipanja?
(tnx Tibi via fb – ama, kako baš ti uvek da naletiš na ovako nešto?)
Pop uči klince veronauci i pokušava da ih zainteresuje za božju kreaciju.
– Deco, ja ću vam opisivati stvari, a vi pogodite šta je to. Je l’ može?
– Možeeeee….
– Evo ovako, ima lepo smeđe krzno, živi u krošnjama drveća i zakopava lešnike u zemlju. Šta je to?
Klinci tupo gledaju u popa, gledaju se međusobno i sležu ramenima.
– Evo, sad ću malo bolje opisati: ima lepo smeđe krzno, prelep kitnjast rep, slatke zubiće sekutiće, skakuće u krošnjama drveća i zakopava lešnike u zemlju. Šta je to?
Klinci opet tupo gledaju u popa, gledaju se međusobno i sležu ramenima, očigledno zbunjeni.
– ‘Ajde ti reci, Perice, šta ti misliš, šta je to?
Perica ustaje, nesigurno gleda oko sebe i kaže:
– Pa… Ja znam da je tačan odgovor Isus, ali nekako mi jako vuče na vevericu!
Upravljanje kamionom nije teško. Dabome, ako znate kako.
Veština, pa to ti je.
Nema tu šta veliko da se priča. Ili jesi ili nisi _____________ (popuniti po nahođenju). Uvek si ono što tvrdiš da jesi, što je prilično korisno ako se baviš politikom, te zatreba da sutra tvrdiš da si nešto drugo što juče nisi bio, a to što si juče bio nikako nisi…
Ne, ne: ostanite još malo, objasniću vam… Elem, sastaviš svoj plan u jednu sliku sa potrebnim tj. željenim dejstvom i izložiš sve kao jednu već spremljenu kašu (može dehidriranu, kao minut-pire) i izložiš na polzu populusu. A kognitivne sposobnosti populusa su na nivou jednobitnog bafera (iliti IMA/NEMA, JESTE/NIJE, OVO/ONO), pa su u stanju samo da ponove tuđe mišljenje, najčešće prvo koje su čuli – pa ga onda smatraju svojim. Memorijski kapacitet mase je manji od kapaciteta osmoinčne diskete (uredno zaheftane za kovertu, da se ne ljulja), što je zgodno za plasiranje one tvrdnje da nisi bio ono što si bio; eventualno im podmetneš tezu “šta BI bilo DA je bilo” umesto “šta JE bilo KAD je bilo” i totalno ih sludiš na licu mesta. Za obradu podataka se ne sekiraj, čak i ako procure nezgodni detalji: procesorska snaga nacije je na nivou pohabanog abakusa. I nema problema.
Ne, neću vam otkriti povod za sadržaj prethodnog pasusa; dozvolite mi taj kapric. Uz takvu molbu aftamacki ide očekivanje da nađete svoje sopstveno tumačenje, nađete li uopšte za shodno da rasipate svoje vreme i energiju na to. Ali da ne bih bio na kraj srca, daću vam mogući ključ, koji i dalje nije onaj koji me je uveo u to pisanje…
Otkrivam da ima ljudi koji i dalje upropaštavaju svoje nedeljne ručkove neukim tumačenjem božićnog posta kao potrebom da se jede samo hrana na određeni način ograničenih nutritivnih obeležja i trivijalno umanjenih kvantitativnih odlika. Taj stav je obično praćen nametanjem odsustva kritičkog mišljenja, što je u redu ako ste se nekom nesrećom prepoznali u ovom pasusu, ali nije u redu ako ste odlučili da sebe i svoje bližnje nekako uvedete u moderno doba. Zato, ako postite hranom, a ne činite to zbog zdravlja već zbog kanona, lepi moji, vi niste na pravom putu prosvetljenja. Štaviše, vi ste nešto sa čime nedeljom u podne nije red da vas poredim ili, daleko bilo, imenujem.
E, zbog svega toga, nije lako učiniti poslednju posvetu, onu na koju ste navikli na kraju nedeljnih utovara. Ali jebigica: nedelja je, napolju je hladno, red je da nedeljni ručak bude zadovoljstvo porodičnog mira, blagostanja i, zašto da ne, blagoutrobija. I zato: želim vam ugodan, ukusan i obilan nedeljni ručak koji ćete podeliti sa onima koje najviše volite.