Današnji rad je mala studija u kojoj istražujem dve teme.
Verujem, prepoznali ste omot albuma Blind Faith, remek-dela koje beše jedini dah velike rock grupe. O toj ploči ću drugom prilikom i u drugom kontekstu; ovog puta me je interesovalo nešto drugo…
Prva tema je upotreba lupe kao elementa u sceni; da, znam da to može da se izvede u Photoshopu, ali nije poenta u tome. Fotografija, pa još izbliza, pa još pod lupom: da li uvećanje samo otkriva više ili može i da sakrije nešto? Kakve su mogućnosti?
Druga tema je pitalica: kako cenzurisati ono što je već poznato, a što bi se danas, u plimi neverovatnog društvenog licemerja, smatralo neprihvatljivim? Uzgred: bez “zašto” – to je već metafizika kojom se ne bavim ovog puta. Prisetio sam se CD-a koji su mi pokazali prijatelji koji žive u Dubaiju: stari poštovaoci klasičnog rocka, kupili su tamo album Blind Faith. A na omotu, bez pardona, devojci je docrtan crni brushalter. Dobro de, Ujedinjeni Arapski Emirati su zemlja sa tvrdom islamskom tradicijom, gde se jasno znaju granice prihvatljivosti unutar ponešto olabavljenih društvenih normi (isti prijatelji su mi pokazali posebnu legitimaciju koja im dozvoljava da kupuju alkohol na za to strogo kontrolisanim mestima). Ali, šta sa svetskim trendovima?
Fotografija na kojoj mlađahna Mariora Goschen drži u ruci raketu koja liči na dildo neki oduvek smatraju pornografijom, a s obzirom na njene tadašnje godine (ako se dobro sećam, imala je 14 godina), moglo bise govoriti čak i o dečijoj pornografiji. Čak i u vreme izlaska albuma u leto 1969, američki izdavač je tražio izmenu omota, ali je Eric Clapton rekao: “No cover, no album!” – a Claptonu se u to doba nije oponiralo.
Ima još šta da se ispriča o ovom omotu, pogotovo ono što sam pročitao u knjizi “100 Best Album Covers” koju sam već pomenuo u jednom prethodnom prilogu. Digresije o dečijoj pornografiji u dizajnu bi mogle da traju dugo, pa da se zamislimo da li se “pozitivnim” primerima smatraju omoti albuma Houses of the Holy, Nevermind i još neki. Ali, to je druga priča, a fenomen “šta ko vidi na slici” je uvek vredan rasprave. No, da se vratim današnjem eksperimentu.
Sad je već jasno šta je eksperiment trebalo da izvuče. Posle nekoliko opštih proba sa lupom u jednoj ruci, otvorio sam knjigu sa omotom Blind Faith, pa dobio rezultat posle samo nekoliko pokušaja. Tokom potonjeg biranja, odabrana fotka čak i nije poslednja od tri koje su se našle kao kandidati za izbor.
Lupa je uspela na sve tri fotke. A gde je mera cenzure? Prvi kandidat za izbor je bila slika u sredini, jer je lice devojčice bilo najizraženije; treća slika je imala distorziju koja se teško popravlja (slikao sam iz ruke), ali to sam mogao da rešim u ponovljenom pokušaju. A onda mi je palo na pamet da bi prva fotka bila najbolja: neću da cenzurišem baš sve, neka raketa ostane. Najzad, na slici bi trebalo da postoji bar jedan jasan element priče.
Usledilo je malo postprodukcije, ništa posebno; bilo je nekoliko dilema o izboru, a konačne odluke sam prepustio konačnom raspoloženju. Nakon što sam već postigao današnji cilj, te varijacije su bile od manje važnosti, pa vas neću daviti pojedinostima o obradi konačne verzije slike dana.
$#$
Komentari su onemogućeni.