Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Danas se navršava tačno pedeset godina od prvog javnog nastupa grupe The Rolling Stones u klubu Marquee u Londonu.
Šta tu ima da se priča?
Zabeležiću samo ovoliko: nikad nisam bio veliki fan Stonesa. Bio sam na njihovom koncertu u leto 1995. godine i danas znam da je to iskustvo koje se ne može meriti ni sa čim. Bio sam glup i nisam odveo svoje devojke na koncert u Beogradu; danas se gorko kajem zbog toga.
Ako niste gledali Stonese uživo, žao mi je zbog toga.
Živeo je usamljen dok nije našao prijatelja na neočekivanom mestu.
Da, znam: nešto ovako bizarno niste odavno gledali. Nisam ni ja.
Najcrnje od svega: postoje barem dvojica ljudi na koje me podseća junak ovog filma. Sve sa društvom, u nekom smislu te reči.
Isprobavam novu pozadinu; nešto je tamnija od prethodne. A dinje su i dalje žućkasto-zelenkaste.
Reče Jasna “jaooo, pa ja sam kupila dinju!”. Kako je rekla, ja sam zgrabio fotoaparat u ruke i značajno je pogledao. Posle par prikladnih rečenica u kojima je došlo do komparacije između mene i nekakvih monstruma, shvatila je moja draga da sa ludom nema velike diskusije, isekla tri kriške, jednu uzela za sebe i potom pobegla glavom bez obzira. A rečena dinja i dve pretekle kriške ostadoše na crvenoj tacni… Nisam časio časa, namontirao sam objektiv 50 mm, otvorio blendu na f/1.8, pa opal’. Između ostalog, ispade i ova:
