Treba da se zabavite, ne kažem. Ali ja od filma tražim malo više od zabave. I zato ću večeras ponovo da pogledam film koji me je ostavio oklembešene brade pre mesec dana, kad sam ga prvi put gledao. Postoji tu zrnce prepoznavanja utiska koji sam imao šetajući nekim nepoznatim mestima vrednim slikanja, ali i mnogo više od toga.
| Originalni naziv: | Palermo Shooting |
| Godina izdanja: | 2008 |
| Reditelj: | Wim Wenders |
| Glavne uloge: | Campino, Giovanna Mezzogiorno, Dennis Hopper |
| Trajanje: | 124 minuta (festivalska verzija) 108 minuta (verzija u bioskopskoj distribuciji) |
Uglavnom, linija priče je izgrađena oko mentalnog loma fotografa koji živi život na visokoj nozi, nakon što za dlaku izbegne smrt. Ne znajući ni sam kako, završava šetajući po Palermu, tražeći način da sroči pitanje kako bi uopšte znao u kom smeru da gleda kako bi našao odgovor.
Odgovor dolazi u snu, ali ne bi ga bilo moguće naći ni tad da fotograf nije tražio ključ za fotografisanje neobičnih mesta u prelepom gradu na Siciliji. Fantazmagorija prvog reda.
I šta da vam kažem: posle “Lisabonske priče“, kada je tek ispitivao kondicionale koji će da važe u Evropi, Wenders je opet ubo pogodak preko celog terena. Nisam verovao da je moguće da neko napravi dva filma koji se toliko dodiruju (osim možda trilogije “Tri boje: Plavo, Belo, Crveno” od Kišlovskog).
Svaka preporuka.