Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kao muziku za popodne, do sada smo uvek birali po jednu numeru. Ovog puta, ovoliko je falilo, ama o-v-o-l-i-k-o, da pustim ceo koncert. Prvo da čujete nešto, pa ću vam objasniti. A na kraju sledi i link…
Ovo slobodno prihvatite samo kao trejler. Chuck Berry i Bo Didley zajedno na sceni? Pa šta biste više? Slobodno pojačajte i uživajte.
Pomalo me čudi to što neki Srbiju nazivaju banana-državom. Molim vas, šta vi to imate protiv banana? U čemu je smisao imputirati uvredu nekoj egzotičnoj biljci sa ukusnim i mineralima bogatim plodom?
Izdržavate li strašne slike? Jeste li ikad u životu bili na bivšim stratištima? Da li ste se stideli sebe što ste pripadnik iste biološke vrste koja je činila zločine? Ili, hajde da smanjim malo, ipak je nedelja: kako vam se čine vesti, ako ih pratite? Primećujete li obrazac konstatovanja i nepreduzimanja? Znate li šta biste sa neprijatnim činjenicama? Zapravo, možete li uopšte da izdržite bujicu činjenica od kojih nijedna, u najblažem opisu, nije prijatna?
Ne razumete o čemu pričam? Jeste li spremni za ilustraciju? Evo jednog teksta koji nije ništa drugo nego popis činjenica. Evo ga: Još o sudovima i pravnicima. Iako poznajem Novicu i lično, pa znam da se njemu ne bi potkrala nijedna banalna omaška u pisanju, proverio sam još jednom: u tekstu zaista nema ničeg drugog osim činjenica. Ama, ni jedne jedine kvalifikacije. A efekat koji je izazvao može da se uporedi sa najuspešnijim indoktrinacijama.
Nema ovde ničeg specijalnog niti originalnog, ali makar je urađeno sa merom i sa stilom. pa pomislih: deder da pokažemo Brazilcima kako se pravi skrivena kamera.
Lični favorit: mama i ćerka.
Opet minimalis’ćka.
Priča je kratka da ne može biti kraća: postojao je potencijal za fotku dana, ali ne i raspoloženje da se patim. Uhvatio sam jedan detalj i bio manje-više siguran da sam pogodio šta treba. Tako i bi: gledajte.
Nastavite sa čitanjem… “Jedna na dan (253): 8. decembar 2012.”