Кад год ухватим себе да пробирам међу својим фотографијама, ова увек некако уђе у ужи избор, па испадне, па следећи пут опет. Нешто као зла пара, или Нушићев рукопис “Сумњивог лица“. Е па, нећеш више.
Не, нисам утаманио фотку. Напротив, кад је пре неко вече ушла у најужи избор, кад је требало да изаберем две од последњих пет, рекао сам “иде ова… и они киосци, готово”.
(веелика је овде)
Немам појма зашто ми се оволико свиђа. Да ли због девојчиног лика, позе, ухваћеног тренутка, позе њих троје и како гледају ка десном углу… Поврх свега, ни прилика није сасвим јасна. Ово је са годишње изложбе студената Факултета ликовних уметности, и у овој просторији излажу вајари, ал’ се то никако не види. Нити ова гомила у десном углу личи на скулптуру, нити оних пар блокова, а понајмање момак у позадини – иако јесте, он је сатима стајао тамо са пиштољем на компримовани ваздух, и отприлике сваког минута би га уперио као на слици, опалио пет секунди шиштања, и спустио руке. Ето, сад има и контекст, и опет не знам зашто ми се баш ова свиђа. Било је можда и бољих кандидата из исте сеансе, сликарска изложба је, шта би друго, сликовита, али сам због нечега запео баш за ову.
Другари у клубу су се мало нећкали око фотке, само због падајућих линија са стране – што се није дало избећи, јер сам ово снимио из дворишта, где је тле бар 60цм ниже од пода у приземљу. Дакле ја сам напољу, на нижем, гледам унутра и одоздо – пеглање линија би у ствари покварило све. Било је предлога да мало скратим са леве и десне, ал’ онда би се тај контекст, то напољу/унутра, изгубио, те сам решио да иде каква јесте.
Годинама нисам одштампао неку своју фотку само зато што ми се свиђа. Биће занимљиво да је видим изложену.
Komentari su onemogućeni.