Jedna na dan (322): 15. februar 2013.

Tako je: izazivam.

– Ohladilo se. Hoćeš li da fotografišeš pre nego što istranžiram?

– Jok, ti ćeš!

I tako je nastala fotografija koja će izazvati većinu posmatrača. Moje prijatelje će izazvati da se prisete nekih naših derneka. Raznorazne koji znaju gde živim, izazvaće da pomisle da je ona legenda o Lali istinita. Elem, nastaviću spisak, samo da vam prvo pokažem fotku:

(pogledaj veću fotografiju)

Gde stadoh? Ah, da: gladne će izazvati da požele da jedu. One koji su već dve nedelje na dijeti izazvaće da se zapitaju šta su to zaista izgubili (osim četrnaest dana). Vegetarijance će izazvati na gađenje. Vegane će izazvati na novi talas evangelizma. Omiljeni su mi ljubitelji tzv. političke korektnosti, što je novi pojam za licemerje upakovano u terminološki obrazac primeren prozapadnim medijima. E, oni će biti izazvani da mi drže predavanje o tome kako je zločin jesti prasiće (ne, nego ih treba pustiti da skapaju od gladi, jer prodavac ovog praseta je imao hrane dovoljno za tov samo četiri nazimice).

Uglavnom, izazvalo vas je. Ako ste ostali ravnodušni, čestitam: uspeli ste da slažete sopstvenu prirodu.

Presuda: mišn akomplišd.    Malčice sam se igrao sa tri ekspozicije spremljene za HDR i usput utvrdio da je ipak lakše držati se konzervativnog sklapanja u HDR nego batrgati sa šumom koji nastaje nakon ispravke tamnih delova kadra. Kad god hoćeš da izvučeš detalje, to je moguće, ali to je vezana trgovina: uz detalje dolazi i šum. Rešava se malom blendom, f/11 ili čak f/16, i odgovarajućom dugom ekspozicijom. Ovo je ipak iz ruke, bez blica. No, važnije od tehnike je ono čemu fotografija služi, zar ne? Ova služi da izazove.
I u tom poslu je uspešna.