Dad’s in a bad mood, Dad’s got the blues
It’s someone else’s mess that I didn’t choose
At least we’re winning on the Fox Evening News
Nobody loves me here
Dad’s Gonna Kill Me
Juče je izašao novi album Electric Richarda Thompsona, jednog od najznačajnijih autora u neobičnoj zoni koju neki nazivaju čudnim imenom prog folk. Tim povodom, zavirićemo u malčice stariji sadržaj u katalogu: slušamo numeru “Dad’s Gonna Kill Me” sa albuma Sweet Warrior (2007), za koji čujem da ga neki engleski kritičari smatraju najboljim Thompsonovim radom. Dakako, biram živu verziju, jer tako se bolje ilustruje virtuoznost na instrumentu, a i zbog jedne bitne teze koju ću vam objasniti malo kasnije.
Thompson je muzičar koji sebi nameće stroge kriterijume, što njegovu muziku čini uvek vrednom pažnje. Dok slušate njegovu muziku i mislite o njoj, slobodni ste da to činite opušteno. Međutim, to nije muzika za zabavu, nego za aktivno slušanje: blejači će propustiti poentu.
Pogotovo su zanimljivi dualiteti koje Thompson iskazuje kao autor, i to u svim ravnima.
Kao autor teksta, Richard Thompson je veoma sklon metaforama i hiperboličnom izražavanju. U isečku koji sam zalepio na vrh ovog priloga, nemate dovoljno informacija da shvatite o čemu je reč. A sad zamislite mladića iz neke američke pustopoljine, koji je zbog prenaglašenog osećaja patriotizma indukovanog permanentnim radom kontrolisanih medija odlučio da se prijavi u armiju. Potom je završio u patroli negde u Bagdadu: ide čovek sa puškom u ruci, misli o svojoj tek formiranoj porodici koja je udaljena deset časovnih zona zapadno i najzad počinje da razume da mu tu nije mesto. Svoju frustraciju izražava rečima “ovde me niko ne voli” i “niko ne umire ako govoriš dvosmislice”.
Ah, da, jedan bitan detalj: u žargonu američkog vojnika u Iraku, “dad” nije “tata”, nego “Bagdad”. Da li vam je sad jasnije o čemu govore oni stihovi? Postoji još jedna verzija teksta, upotrebljena na živim nastupima (uključujući i ovaj), koja počinje ovim rečima:
Out in the desert there’s a soldier lying dead
Vultures pecking the eyes out of his head
Another day that could have been me there instead
Nobody loves me here, nobody wants me here
Dad’s gonna kill me
Kao kompozitor, RT na svakom koraku dokazuje svoje enciklopedijsko poznavanje žanrova kojih se dotiče. Ode u legendu njegov projekat 1000 Years of Popular Music (2003), gde je sklopio celovečernji program koji zaista pokriva hiljadu godina. Gledao sam koncert: trebalo mu je skoro sat vremena da stigne u dvadeseti vek. No, Thompson sam priznaje da i pored tri decenije života u Južnoj Kaliforniji ostaje Englez u duši i da sve što radi i dalje ostaje na istom tragu engleskog tradicionalnog folka. Najzad, to je izvor zbog kojeg su ga nazvali vunderkindom kada je sa sedamnaest godina života osnovao Fairport Convention i stvorio trajno sledbeništvo pre nego što se 1972. otisnuo u vode solo-karijere.
I najzad – Richard Thompson, gitarista. Kao virtuoz na instrumentu sa 45 godina staža u studiju i na sceni, Richard Thompson ne dozvoljava sebi luksuz prodaje magle i sumaglice. On je svestan da danas važi pravilo kupovine popularnosti, što je različito od vremena kada je on svoju popularnost sticao i održavao – što čini i dan danas. Zbog toga, on nema razloga da se stidi svog egzibicionizma: razvio je tehnike sviranja po kojima je jedinstven i prepoznatljiv. U krupnim planovima na nekim snimcima može da se vidi kako radi desnom rukom: palcem i kažiprstom drži trzalicu i okida bas linije, a istovremeno sa tri preostala prsta okida akorde ili pasaže u pentatonskoj skali. A da bi sebi olakšao da odsvira ono što je zamislio, razvio je pet različitih štimova, dovodeći reproduktivce do ludila, jer malo je onih koji uopšte mogu da razumeju, a kamoli da ponove to što je odsvirao. RT podjednako virtuozno svira i na akustičnoj i na električnoj gitari. To je još jedan dualitet, jer u zavisnosti od tog pristupa, on odlučuje da nastupa sam ili sa drugim muzičarima.
Ne znam koliko volite ovakvu muziku. Lično, preporučujem je svakome. Ako ste zainteresovani, preporučujem da započnete sa bilo kojim od kasnijih albuma, počev od Mock Tudor (1999), o kome sam pisao u okviru serijala “mojih 125“. A tada ćete možda utvrditi i zašto ja muziku Richarda Thompsona najčešće opisujem rečima “kad je neko lud, onda tu nema pomoći”. 