Zar nije sramota da smo zaboravili na pionire žanra? Uvek treba imati na umu one koji su probijali put za druge. Rock’n’roll je nekad bio avangarda, a Fats Domino jedan od avangardista. Čak i ovakva izvedba iz nekakvog filma (izvinite, ne znam kog), koja bi se iz današnjeg ugla smatrala krajnje mekanom, nekad je bila tumačena kao anarhija.
Da ga se setimo… Ova pesma mu beše prvi ozbiljan hit. A pesma “Blueberry Hill” je došla tek kasnije. I da razjasnimo: Fats Domino nije autor pesme “Blueberry Hill“. Ali njegova verzija je najslavnija, jer to je moć PR tehnike: kad u nekog svi gledaju, verovaće mu šta god da kaže. Ili otpeva. A u Fatsa Domina su početkom pedesetih gledali svi. Krišom, čak i belci, što je tad bila blasfemija. U tom smislu, ljudi poput ovog delije su bili pioniri i na društvenom planu Amerike, a ne samo kada je reč o popularnim muzičkim formama tog vremena. Nekad je bio inspiracija za Bitlse. Ama, čak i za Roya Orbinsona… Pesma “Lady Madonna” je napisana pod njegovim uticajem; rhythm’n’blues iz kojeg je ponikao je malo drugačiji od gitarskog zvuka koji danas zamišljamo kao dominantni (recimo, onaj iz kojeg je ponikla grupa The Rolling Stones). Dozvolite da vas podsetim da su bar dvojica heroja ranog rock’n’rolla, Jerry Lee Lewis i Little Richard, nastupali na klaviru (i to, ponekad, baš doslovno: na klaviru). Fats Domino ih, doduše, nije motivisao da skaču po instrumentu, ali im je svojim radom dao neke muzičke smernice. Neko je morao da bude prvi: na klaviru je bio Bucko. Fats Domino je bio zaboravljen više puta. Neko ga se setio kad su otkrili da je zbog bolesti supruge odlučio da se ne evakuiše iz kuće tokom naleta uragana Katrina, pa ostao zarobljen u poplavi koja je snašla Nju Orlinz 2005. godine. Spasili su ga, refundirali mu gubitke i opet zaboravili na njega.