Što ono kažu, da mu odužim šest nedelja.
Hajde da odmah na početku postavimo stvari na svoje mesto: ja nikad nisam bio fan onog što je Lou Reed radio, bez obzira na to kad je to bilo i u kom smeru je razvlačio sve one svoje ideje (koje su se, budimo iskreni, protezale od potpunih remek-dela do potpunih nebuloza).
Ne, ne sporim mu ni značaj ni uticaj. Samo kažem kako je bilo. Čuo sam mnogo više njegovog materijala nego što je čula većina onih koji su se nazivali fanovima, a da pritom nisam i sam postao pratilac njegovog rada.
I šta se tu može: to je tako.
Čegbre da pustim malo muzike, pa da nastavim da prosipam silne inverzne mudrosti.
E, tako. Gde sam ono stao?… A, da.
Ne, ne sporim ni to da je Lou Reed bio velik niti da je nacrtao neku malu, ali bitnu crticu u usmeravanju moderne muzike na put kojim se ređe ide, ali dalje stiže. I ne sporim mu nekoliko pesama koje su se duboko usadile u moj mentalni džuboks. Ali nisam trčao da kupujem ploče Velvet Undergrounda niti solo radove džangrizavog Loua: nijedan vinil, nijedan CD, pa čak ni bugarin, u mojoj klasičnoj fonoteci. Gusarske metode ne računam: vulgarno opremanje fonoteke nema dimenziju praćenja neke muzike.
Ne, ne sporim da su koncerti Loua Reeda bili prava hodočašća. Ali nisam išao u te pohode kad je onomad došao u Beograd, a mogao sam. Kad sam gledao snimak onog koncerta koji je producirao Tom Hanks, okupljajući Uklesana Imena rock’n’rolla u Medison Square Gardenu povodom četvrt veka uklesivanja, pa sam video Loua Reeda kako izlazi da svira sa Metallicom, premotao sam pola sata unapred (a gledao sam čak i neomiljenu mi Metallicu – i solo i sa Rayem Daviesom).
I to je tako.
A zašto ja sad sve ovo navodim (znate i sami da bih mogao još, ali ajde-de, dosta je)? Zašto ja sad nalazim za shodno da ovu priču obrćem tako da sam stavio sebe i nekakve svoje tripove ispred ličnosti i dela Lewisa Allana Reeda, velikog rockera preminulog pre 39 dana i izvesno zauvek zapamćenoj u kolektivnoj memoriji generacije?
Zato, dragi moji, što želim da vas podsetim da je Lou Reed bio prototip antiheroja. Bio je čovek koga je boleo smeško, pucao mu prsluk i kopuliralo mu se živo za sve što bilo ko misli, govori ili radi o njemu i njegovoj muzici. Taj čovek je bio rock’n’roll na dve noge, sa gitarom u dve ruke, sa glavom koja je radila onako kako je sama htela (dobro de, one Warholove mentalne kulise ćemo da prenebregnemo) i sa idejama koje su bile toliko nihilističke da je živo čudo kako je uspeo da prebaci sedamdeset.
E, kad si takav, tada preživljavanje samog sebe predstavlja uspeh vredan razmišljanja.
A kad smo već kod poštovanja, zateći će se neki pažljivi slušalac koji poznaje gorenavedenu pesmu “See that My Grave Is Kept Clean“, pa će me možda upitati zar zaista imam tako malo poštovanja prema tom čoveku da sam morao da ga ilustrujem tuđom pesmom umesto nekom autorskom?
Nije to stvar nepoštovanja, dragi moji. Cevka je puna radova Loua Reeda, ilustrujte sami do mile volje ako vam je toliko stalo do “Street Hassle“, “Walk on the Wild Side“, “Sweet Jane” (sve sa onim uvodom u živoj verziji) ili “Dirty Boulevard“… I da ne nabrajam više, umete vi to i sami.
Imam jednostavan, ali čvrst razlog što sam odabrao ovu pesmu koju je veliki mag Blind Lemon Jefferson snimio na direktno rezanu matricu još 1927. godine, a koju je Bob Dylan povampirio na svom prvom albumu 1962. Hteo sam da iskoristim retku priliku da vas podestim kako to izgleda kad “ukradeš” pesmu i ona zvuči kao da je tvoja. Kako izgleda kad ideju koja je blues pretvoriš u iskaz koji je rock’n’roll. Pre pisanja ovog pasusa nisam nalazio za shodno da istražim gde je i kako nastala ova verzija pesme u opusu namćorastog Loua (aha: ovo ima smisla), ali nalazim za shodno da primetim kako je ova izvedba veličanstvena i zvuči kao da pre nje i posle nje nema ničega.
Retki imaju sposobnost tako kompletnog kazivanja. Lou Reed je bio jedan od tih malobrojnih i to je razlog mog ogromnog poštovanja prema njegovom delu. To, dakako, i dalje neće značiti da ću ja sad početi da slušam sve one pizdarije kojim njegov opus obiluje.
Jer prosto, to je tako.